Dijetetski aspekti gojaznosti

Prekomerna telesna masa i gojaznost nisu sinonimi, iako su međusobno povezani pojmovi.

Prekomerna telesna težina je prevelika masa za određenu telesnu visinu u odnosu na standarde, a gojaznost predstavlja prekomerno nagomilavanje masnog tkiva u organizmu.

Gojaznost nastaje kao rezultat neželjenog dodavanja telesne mase i uglavnom se radi o alimentarnom poremećaju. Endokrine, kao i neke urođene bolesti su retki uzroci gojaznosti, a i neki lekovi mogu doprineti njenom razvoju.

U mnogim krajevima sveta gojaznost je poprimila epidemijske  razmere i predstavlja sve veći zdravstveni i društveni problem. U većini zemalja Evrope danas između 30 do 80% odraslih ima prekomernu telesnu masu. Mada postoje značajne razlike, kako između regiona, društvenih i uzrasnih grupa, tako i među polovima, prevalenca gojaznosti je generalno u porastu u svim zemljama Evrope. Samo u poslednje dve decenije učestalost gojaznosti u Evropskoj Zajednici (EZ) se utrostručila i, ukoliko se ne preduzmu konkretne mere, procenjuje se da će do 2010. godine u ovom području biti 150 miliona gojaznih odraslih osoba i 15 miliona gojazne dece i adolescenata.

Gojaznost posebno ugrožava decu, budući da je prekomerna telesna masa najčešći poremećaj zdravlja u ovom uzrastu. Gojazna deca najverovatnije će ostati gojazna i u odraslom dobu i biti sklona obolevanju od mnogih ozbiljnih bolesti. Prema aktuelnim podacima, u Srbiji je oko polovine  stanovništva predgojazno i gojazno.

Etiologija gojaznosti je veoma kompleksna i obuhvata višestruke interakcije  genetskih  faktora, nepoželjnog stila života, kao i faktora životne sredine. Gojaznost dovodi do značajnog povećanja oboljevanja i smrtnosti  uz smanjenje kvaliteta života i skraćenja očekivanog trajanja života, a povećanja društvenih troškova. Zdravstvene posledice gojaznosti obuhvataju metaboličko - hormonalne komplikacije (metabolički sindrom), bolesti organskih sistema, maligne bolesti, mehaničke, hiruške i psihosocijalne komplikacije.

Sa zdravstvenog aspekta, posebno je važan raspored viška masnog tkiva. Deponovanje masti u predelu stomaka predstavlja najveći rizik po zdravlje (slika 1). Osobe sa centralnim (abdominalnim) tipom gojaznosti sklonije su oboljevanju od ateroskleroze, dijabetesa tip 2, gihta, kamenca u bubregu i dr. Osobe sa ginoidnim tipom gojaznosti nagomilavaju masno tkivo u donjem delu tela i ovo je benigniji oblik u odnosu na androidni tip.

Ko je gojazan? 

Dijagnoza gojaznosti se postavlja jednostavno. Kao medicinski standard najčešće se koristi indeks telesne mase, a za procenu abdominalne gojaznosti koristi se obim struka. Tokom pregleda gojaznog pacijenta, pored anamneze, fizičkog pregleda i određenih laboratorijskih analiza, neophodno je utvrditi i spremnost i motivisanost pacijenta za lečenje. Najbolji način za rešavanje problema gojaznosti jeste prevencija. Kao važan aspekt javnog zdravlja i treba je sprovoditi na svim nivoima zdravstvene zaštite (tabela 1). U praksi, to znači sprečiti da normalno ishranjeni i osobe sa prekomernom telesnom masom postanu gojazni, kao i ponovno nastajanje gojaznosti kod osoba koje su smršale (tzv. jo-jo efekat).  

Tabela 1. Glavni nutritivni ciljevi prevencije gojaznosti

Lečenje gojaznosti 

Lečenje gojaznosti treba da je sveobuhvatno, usmereno pre svega na redukciju telesne mase, održavanje postignutog terapijskog cilja i sprečavanje ponovnog dodavanja u telesnoj masi. Istovremeno, lečenje mora obuhvatiti postojeće faktore rizika i pridružena oboljenja, kao i poboljšanje opšteg zdravstvenog stanja i kvaliteta života.

Kod dece i adolescenata cilj je sprečiti dalje dobijanje telesne mase uz manju redukciju depoa masnog tkiva i porast u visinu. Lečenje gojaznosti može obuhvatiti dijetoterapiju, programiranu fizičku aktivnost, promenu ponašanja uz eventualnu psihoterapiju, farmakoterapiju i hirurško lečenje. Ukoliko je gojaznost sekundarne prirode, treba lečiti osnovnu bolest.

Osnova svake uspešne terapije gojaznosti je redukciona dijeta uz pojačanu fizičku aktivnost.

Princip je jednostavan: ukoliko je energetski unos manji od energetske potrošnje, troše se kalorije pretežno deponovane u obliku masti.

Da bi se izgubio 1 kg telesne mase treba potrošiti oko 8000 kcal više nego što se unese, a to je u praksi zahtevan poduhvat kako za lekara, tako i za pacijenta. Dijetoterapija je najefikasnija kada je specifična, individualno planirana i uzima u obzir: pol, uzrast, nivo fizičke aktivnosti, navike i stil života, stepen ishranjenosti, kao i zdravstveno stanje pacijenta. Ciljeve treba postaviti u dogovoru sa pacijentom, zbog važnosti motivacije za uspeh lečenja. Ponekada dobar efekat mogu imati i opšte preporuke u vezi smanjenja energetske vrednosti obroka, veličine porcija, redovno uzimanje obroka bez preskakanja doručka, kao i obavezne užine. Lekari u primarnoj zdravstvenoj zaštiti i drugi zdravstveni radnici treba svakom pacijentu sa prekomernom telesnom masom da daju uputstvo za smanjenje kalorijskog unosa, a vođenje individualnih programa za redukciju telesne mase treba prepustiti stručnjacima u specijalizovanim centrima (Savetovalište za ishranu i sl.).

Cilj svakog mršavljenja je gubitak masnog, a ne nekog drugog tkiva.

i tokom mršavljenja svi depoi masnog tkiva se proporcionalno prazne. Klinička ispitivanja su pokazala da veći gubitak telesne mase u kraćem periodu može nepovoljno uticati na zdravlje i često ga prati brz povratak mase. Iz ovih razloga preoručuje se da prvi cilj mršavljenja bude gubitak 5-10% od početne telesne mase tokom perioda od 6-8 meseci (najčešće je to 0,5 do 1 kg nedeljno i to pod kontrolom lekara). Dnevni energetski deficit ne bi trebalo da prelazi  500- 1000 kcal u odnosu na potrebe. Pre početka dijetoterapije pacijentu treba objasniti da je početni gubitak telesne mase velikim delom uzrokovan gubitkom tečnosti. Ukoliko je gubitak u granicama planiranog, dijetoterapija se primenjuje sve do postizanja ciljane telesne mase. 

Dijete kod gojaznosti

Redukcione dijete često zaokupljaju pažnju javnosti. Mnogi tvrde da je prisustvo ili odsustvo pojedinih sastojaka u redukcionoj dijeti poželjno za efikasnije mršavljenje, ali je malo čvrstih dokaza o tome da je 1 kcal umesto druge u nekoj hipokalorijskoj dijeti efikasnija. U svakom slučaju treba izbegavati dijete koje su izrazito deficitarne u bilo kojoj grupi namirnica ili nutrijenata npr. dijeta siromašna ugljenim hidratima po pravilu obiluje mastima i može izazvati hiperlipidemiju. Takve dijete ne dovode do većeg gubitka telesne mase u odnosu na mešovite dijete iste energetske vrednosti. Njihova jedina prednost je što bolje motivišu pacijenta na početku lečenja. Rigorozne, kratkotrajne i po zdravlje rizične dijete mogu biti neuspešne i često, kontraproduktivne.

Dijete za mršavljenje mogu imati različit energetski raspon - od potpunog gladovanja (tzv. "nulta dijeta") do slobodnog unosa hrane. Jako restriktivne (very low calory) dijete imaju energetski unos ispod 800kcaldnevno, dovode do relativno brzog gubitka telesne mase i mogu se sprovoditi najduže 6 nedelja, isključivo u hospitalnim uslovima. Niskoenergetske (low calory) dijete (nešto iznad 800 kcal dnevno) mogu se sprovoditi nešto duže od prethodnih, takođe uz stalan lekarski nadzor. Za obe vrste redukcionih dijeta postoje apsolutne i relativne kontraindikacije, te nisu pogodne za masovnu primenu.

Umereno restriktivne (ne manje od 1200 kcal dnevno) dijete zasnovane su na principima pravilne ishrane (tabela 32). Masti se unose manje od 20 g  dnevno,  trećina energije se obezbeđuje iz visokokvalitetnih proteina, a polovina energije iz ugljenih hidrati. Ukoliko se uz dijetu aerobno vežba 3 do 4 puta nedeljno 30 do 45 minuta postepeno se i ustaljeno gubi telesna masa na račun telesne masti. 

Dnevni plan ishrane

Dnevni plan ishrane pravi se na osnovu energetskih potreba osobe, uz korišćenje sistema grupa namirnica prema biološkoj vrednosti (piramida ishrane) i redukciju namirnica iz grupa masti i šećernih koncentrata. Pri sastavljanju obroka biraju se namirnice koje imaju veliku biološku vrednost i zasićujuću moć, a malu energetsku vrednost (povrće, voće, ceralije i proizvodi od integralnih žitarica). Time se više unose i biljna vlakna koja smanjuju iskoristljivost masti. Prednost treba dati posnom mesu i ribi, obranom mleku i mlečnim proizvodima od obranog mleka.

Obroci treba da budu česti (5-6 dnevno) i manji, a  žvakanje hrane treba da traje duže). Vidljive masti unose se kao kao biljna ulja (kukuruzno, suncokretovo, maslinovo). Kao sredstvo za zaslađivanje mogu se koristiti veštački zaslađivači (saharin, ciklamat). Preporučeni dnevni unos tečnosti treba da bude oko 2 litra u vidu vode i bezalkoholnih napitaka (čaj, kafa, nezaslađeni sokovi). Alkoholna pića se ne dozvoljavaju.

Glavni problem lečenja gojaznosti je održivost postignute telesne mase.

Redukciona dijeta od 1200 kcal (5,01MJ):

Karakteristike dnevnih obroka kod redukcione dijeta od 1200 kcal (5,01MJ):