Nemam motivaciju ni za šta, dosadno mi je, samo ležim u krevetu, čak ne mogu više ni film ili seriju koji me interesuju da nadjem, čitam o raznim poremećajima i ne mogu nijedan sebi da dodelim tj. kao da ih imam više odjednom.Ukratko o mom detinjstvu: roditelji su mi se razveli, pa posle kad sam imala 6g pomirili, ali se ja tog perioda uopšte ne sećam.Znam da je baba s mamine strane non stop bila tu i da me je ona vaspitavala na njen posesivan, agresivan, striktan način.U vrtiću su me deca maltretirala, imala sam samo jednu drugaricu koju su takodje odbacivali.U osnovnoj(do petog razreda) sam u drugom osnovne htela da se bacim kroz prozor ali koliko se sećam valjda ne bih to ozbiljno uradila već sam samo htela da mi vrate ukradene stvari kako se mama i baba ne bi ljutile.Imala sam opet jednu drugaricu i jos dve koje su takodje outcasts.Potom sam promenila smenu i opet bila u manjini(5 drugarica) ali nas niko nije dirao i svi su bili okej.Ja sam postala malo odgovornija(Vukovac na kraju osnovne), tata mi je tad(od petog osn) otisao u Afriku i nije se vratio do tragedije(mama mi je preminula 2016. kada sam imala 16g).Sto se ucenja tice, najvise sam ucila zbog ocene i nisam ni razmisljala ni povezivala to sto ucim sa stvarnim zivotom niti me je interesovalo da sama nesto istrazim van trazenog gradiva ali posledice toga nisam mogla da spoznam dok evo nisam upisala fakultet i potpuno podbacila.Tokom tih sest godina od mamine smrti, promenila sam jedan fakultet, drugi aktivno ujebavam, imala sam razna raspolozenja i jedanput pokusala da oduzmem sebi zivot trpanjem raznih lekova(samo sam odspavala 2-3h i probudila se) i par puta sam se samopovredjivala ali od tada je proslo 2g i nemam vise takve misli.Sada sam postala prosto apaticna, kao neka biljka i ne znam kako da probudim zivot u sebi i strast za znanjem i svojom zaradom kako bih postala nezavisna.Ja to zelim, ali kao da sam bez goriva.Objektivno lepo umem da analiziram i emocije i da shvatim sta treba da radim ali prosto ne mogu.Imam empatiju, najvise osecam patnju ljudi koji mi nisu bliski dok patnju bliznjih nekako zanemarujem ili odbacujem jer donekle nisam zadovoljna kako oni shvataju moju situaciju pa postoji neka vrsta barijere izmedju nas i prosto mi je lakse da se iskljucim.Mislim da je kamen spoticanja bila ta srednja skola.Upisala sam medicinsku, za sestru i to je moja najveca greska u zivotu koju niko nije sprecio a trebao je.Ucila sam samo pred testove i ispitivanja, skola je 10x laksa od osnovne i potpuno sam se srozala.Izugibla sam kontakt sa drugaricama iz osnovne, one su se i promenile nakon upisa gimnazije i postale ono sto sam i ja trebala da postanem-lepa, mlada, odgovorna, vesela, pametna i svestrana devojka.Sada sam zaboravna, ne sećam se dobrog dela svog života, teško se koncentrišem, prejedam se i variram u kilazi (+-12kg par puta godisnje al sad je najgore), ne radim ništa, jedva se nateram na godišnjem nivou da položim 1-2 predmeta i ne izlazim i izgledam kao da imam 32.Sta ja sada sa 23g, zapela na drugoj g faksa(i opet cu morati da je upisem), sa nula opste kulture i socijalnih vestina, da radim sama sa sobom???Hvala.

Poštovani, Supruga ima simptome depresije. Iz njene priče, ovo joj je drugi put da to oseća i doživljava (prvi put je bilo u prethodnom braku i tada je sama uspela da se sa tim izbori). S obzirom da se ovo stanje ponovo javlja, bojim se da ne preraste u nešto ozbiljnije. Interesuje me gde bih ja kao suprug mogao da pronađem neke smernice kako da se prema njoj postavim i kako da joj pomognem u ovoj situaciji, a ne da joj otežam. Imamo dvoje dece, sina od 6 i po godina (iz njenog prvog braka) i još jednog dečaka od 18 meseci. Hvala

Dobar dan moje postovanje da vam ispricam moj slucaj imala sam problema sa zlom tj crnom magijom jedna zena je pokusala da me ubije isla je kod vracara i htela je da me odvoji od moje porodice od tad ja vise nisam ista osoba udaljila sam se od partnera i on tad od mene vise nismo iste osobe ja vise nisam ista osoba kao sto sam bila isla sam da skidam to i imam zastitu koja je uvek uz mene ali ja vise nisam ista osoba dani su mi depredivni i puni tuge i po ceo dan mi je to u glavi ja vise ne mogu normalno da funkcionisem kao svaki normalan covek ne mogu da se fokusiram nanprave stvari ....sto jr najgore od svega trudnica sam i kao da mi ponestaje snage vise kao da nisam vise zainteresovana za bilo sta uvek sam bila nasmeja ostalo mi je to u glavi uvek kad se budim da cu otici od svog muza i to mi tako traje vec 5-6 meseci pogotovo kad se budim ujutru i u podne kad legnem da spavam ne znam kako ovog stresa vise da se resim da budem nasmejan covek kao pre ne znam kome vise da se obratim hvala na razumevanju.

Pośtovan cerka ima dijagnozu prolazna psihoza dobila je terapija Ali svaki trenutak pokusava na svaki nacin ce pokusati ili slagat ili prikriti da je popila. Molim savjet dali njen psihijatar joj moze propisari terapiju u obliku inekcija Sa produzenim djelovanjem. Molim Vas pomozite ocajna majka LP

Postovanje , imam 30 godina i imam osjecaj da imam ankcioznost 13 godina igram fudbal i imao sam situaciju sa deugaricom koja se razbolila i dobila je rak i jedne prilike nam je pricala o tome i meni je tog momenta samo kroz ruku i zeldac prosla neka nelagoda i krenho sam da ustanem da se napijem vode imao sam osjecaj sa gubim svjest zvao sam hitnu dosli su izmjerili mi pritisak i sve je ok bilo nista mi nisu ni dali od tad imam neki strah budim se ujuttu sa nekim pritiskom u glavi sa nekim nezadovoljstvom noge pocnu da mi klecaju a na sve to me ufati panika gdjd imam osjecaj da tonem da se gubim ruke mi drhte strah me zapalit cigaru odem na utakmicu panika me uhvati kako cu ja se presvuc krenem vani razmisljam kako da dodjem do druga popijem leksilijum od 3 mg budde mi ok i tako kad prestane da djeluje isto mi se desi

Umor u nogama Negativne misli da ce mi nesto bit Klecaju mi noge drhte Ruke isto tako Mozel neki savjez