Nemam motivaciju ni za šta, dosadno mi je, samo ležim u krevetu, čak ne mogu više ni film ili seriju koji me interesuju da nadjem, čitam o raznim poremećajima i ne mogu nijedan sebi da dodelim tj. kao da ih imam više odjednom.Ukratko o mom detinjstvu: roditelji su mi se razveli, pa posle kad sam imala 6g pomirili, ali se ja tog perioda uopšte ne sećam.Znam da je baba s mamine strane non stop bila tu i da me je ona vaspitavala na njen posesivan, agresivan, striktan način.U vrtiću su me deca maltretirala, imala sam samo jednu drugaricu koju su takodje odbacivali.U osnovnoj(do petog razreda) sam u drugom osnovne htela da se bacim kroz prozor ali koliko se sećam valjda ne bih to ozbiljno uradila već sam samo htela da mi vrate ukradene stvari kako se mama i baba ne bi ljutile.Imala sam opet jednu drugaricu i jos dve koje su takodje outcasts.Potom sam promenila smenu i opet bila u manjini(5 drugarica) ali nas niko nije dirao i svi su bili okej.Ja sam postala malo odgovornija(Vukovac na kraju osnovne), tata mi je tad(od petog osn) otisao u Afriku i nije se vratio do tragedije(mama mi je preminula 2016. kada sam imala 16g).Sto se ucenja tice, najvise sam ucila zbog ocene i nisam ni razmisljala ni povezivala to sto ucim sa stvarnim zivotom niti me je interesovalo da sama nesto istrazim van trazenog gradiva ali posledice toga nisam mogla da spoznam dok evo nisam upisala fakultet i potpuno podbacila.Tokom tih sest godina od mamine smrti, promenila sam jedan fakultet, drugi aktivno ujebavam, imala sam razna raspolozenja i jedanput pokusala da oduzmem sebi zivot trpanjem raznih lekova(samo sam odspavala 2-3h i probudila se) i par puta sam se samopovredjivala ali od tada je proslo 2g i nemam vise takve misli.Sada sam postala prosto apaticna, kao neka biljka i ne znam kako da probudim zivot u sebi i strast za znanjem i svojom zaradom kako bih postala nezavisna.Ja to zelim, ali kao da sam bez goriva.Objektivno lepo umem da analiziram i emocije i da shvatim sta treba da radim ali prosto ne mogu.Imam empatiju, najvise osecam patnju ljudi koji mi nisu bliski dok patnju bliznjih nekako zanemarujem ili odbacujem jer donekle nisam zadovoljna kako oni shvataju moju situaciju pa postoji neka vrsta barijere izmedju nas i prosto mi je lakse da se iskljucim.Mislim da je kamen spoticanja bila ta srednja skola.Upisala sam medicinsku, za sestru i to je moja najveca greska u zivotu koju niko nije sprecio a trebao je.Ucila sam samo pred testove i ispitivanja, skola je 10x laksa od osnovne i potpuno sam se srozala.Izugibla sam kontakt sa drugaricama iz osnovne, one su se i promenile nakon upisa gimnazije i postale ono sto sam i ja trebala da postanem-lepa, mlada, odgovorna, vesela, pametna i svestrana devojka.Sada sam zaboravna, ne sećam se dobrog dela svog života, teško se koncentrišem, prejedam se i variram u kilazi (+-12kg par puta godisnje al sad je najgore), ne radim ništa, jedva se nateram na godišnjem nivou da položim 1-2 predmeta i ne izlazim i izgledam kao da imam 32.Sta ja sada sa 23g, zapela na drugoj g faksa(i opet cu morati da je upisem), sa nula opste kulture i socijalnih vestina, da radim sama sa sobom???Hvala.

Odgovoreno: 26. 05. 2023.