Potreban mi je savet u vezi sa depresijom. Naime, izgubila sam obe noge (posledica bolesti) i do skoro sam uspevala da se "dogovorim" sa samom sobom da život ide dalje i da boriti se za svaki proživljeni dan sa svojom porodicim znači uspeh. U poslednje vreme dobijam na kilaži pod izgovorom "ne krećem se" ali u razgovoru sa smom sobom krijem hiljadu pitanja: "a zašto ja, pa moglo je drugačije?". Znam da je to početak straha od onoga šta će doći. Imam 48 godina i porodicu koja me podržava, ali nemam uslova da izadjem iz kuće. Sada trnutno ne umem da nastavim, sve mi izgleda bez cilja. Molim Vas pomozite, ali nemojte me slati psihijatru, rado bih porazgovarala sa nekim ali moj izlazak iz kuće nije moguć, bar za sada. Da li bi korišćenje nekog antidepresiva pomoglo?
Ono što bi mnogo bolje pomoglo od antidepresiva je da pokušate da se vratite u što je to moguće normalniji način života. Uz to, posebno je važno da napravite spisak svih onih aktivnosti koje su Vam ranije pričinjavale zadovoljstvo i da isplanirate kako možete da ih i sada (čak i u modifikovanom obliku) sprovedete u delo. Naravno da će biti i nekih poteškoća, ali ako imate podršku porodice, kako kažete, verovatno će većina stvari biti moguća. Recimo, jako je pogrešno da se čovek osami i povuče iz socijalnih relacija. Verujem da nije nemoguće za Vas da pozovote prijatelje da dodju ili da porazgovarate telefonom. Ako osećanje beznadežnosti i bezperspektivnosti ipak zavlada Vama, za uključenje bilo kakve medikamentozne terapije je neophodan lekar (psihijatar) koji će Vas predhodno pregledati, jer se u psihijatriji ni jedan lek ne daje uniformno, već naspram osobe i vrste i izraženosti vetegoba. Ako Vi ne možete psihijatru, svakako da se preko primarne zdravstvene zaštite može organizovati kućna poseta psihijatra.
Kako se boriti sa depresijom posle invaliditeta?
Potreban mi je savet u vezi sa depresijom. Naime, izgubila sam obe noge (posledica bolesti) i do skoro sam uspevala da se "dogovorim" sa samom sobom da život ide dalje i da boriti se za svaki proživljeni dan sa svojom porodicim znači uspeh. U poslednje vreme dobijam na kilaži pod izgovorom "ne krećem se" ali u razgovoru sa smom sobom krijem hiljadu pitanja: "a zašto ja, pa moglo je drugačije?". Znam da je to početak straha od onoga šta će doći. Imam 48 godina i porodicu koja me podržava, ali nemam uslova da izadjem iz kuće. Sada trnutno ne umem da nastavim, sve mi izgleda bez cilja. Molim Vas pomozite, ali nemojte me slati psihijatru, rado bih porazgovarala sa nekim ali moj izlazak iz kuće nije moguć, bar za sada. Da li bi korišćenje nekog antidepresiva pomoglo?
Odgovoreno: 24. 04. 2007.Poštovana,
Ono što bi mnogo bolje pomoglo od antidepresiva je da pokušate da se vratite u što je to moguće normalniji način života. Uz to, posebno je važno da napravite spisak svih onih aktivnosti koje su Vam ranije pričinjavale zadovoljstvo i da isplanirate kako možete da ih i sada (čak i u modifikovanom obliku) sprovedete u delo. Naravno da će biti i nekih poteškoća, ali ako imate podršku porodice, kako kažete, verovatno će većina stvari biti moguća. Recimo, jako je pogrešno da se čovek osami i povuče iz socijalnih relacija. Verujem da nije nemoguće za Vas da pozovote prijatelje da dodju ili da porazgovarate telefonom. Ako osećanje beznadežnosti i bezperspektivnosti ipak zavlada Vama, za uključenje bilo kakve medikamentozne terapije je neophodan lekar (psihijatar) koji će Vas predhodno pregledati, jer se u psihijatriji ni jedan lek ne daje uniformno, već naspram osobe i vrste i izraženosti vetegoba. Ako Vi ne možete psihijatru, svakako da se preko primarne zdravstvene zaštite može organizovati kućna poseta psihijatra.
Pregledajte odgovore po oblastima