Poštovanje,
Imam unuku od 10 god, koja povremeno
žmirka (tik) jako sam se zabrinula. Znam da je to zbog neke
psihičke traume, ali, nije mi jasno, kada je ona to u pitanju. Po mom, previše su prema njoj nežni. Sve joj dozvoljavaju od malena, kupuju i potrebno i nepotrebno, i više ni sama ne zna šta bi poželela kada je pitam. TV gledaju i kompjuter do besvesti, na šta sam jako ljuta. Ima sestricu od 2,5 god, i lepo su sa njom postupali, uključujući je u sve aktivnosti. Nikada prema njoj nisu bili grubi. A kada je bila mlađa,
histerično je povraćala, kada su negde odlazili, a meni ostavljali da je čuvam ali, i pored toga, ona poželi da sa njom postupam kao sa bebom. Nesigurna je bojažljiva, sva je krhka. Porodica inače u skladnom braku. Molim Vas, na email mi odgovorite, jer bojim se da neću naći tu odgovor, jer sam i sada slučajno pronašla ovaj blog, kako sa takvim detetom postupati? Ja sam isto ne znam sa njom, ali mlađoj, naprosto moram više pažnje posvetiti. Jako sam zabrinuta, kako će ona i kada da se malo osamostali. Da se
ponaša kao devojčica od 10 g. Kada se setim sebe, čini mi se da sam bila mnogo zrelija, a te uslove nisam ni blizu imala. I danas zaspi pored oca, koji je kasnije odnese, tako tešku, na rukama u krevet.
S poštovanjem, Dara.
Poštovana, Žmirkanje ne mora imati nikakve
veze sa "psihičkom traumom". Potrebno je pre konsultacije sa psihijatrom da dete pogleda očni lekar i da savet sa svoje strane. Čak i ukoliko je sve u redu sa očima, smatram da je potrebno
porodično savetovanje, pre svega u vezi "mnogo previšeg".
Pozdrav.
Poštovani,
Imam skoro 18 godina i imam nekih problema. Ja sam
žensko, a shvatila sam negde oko 12 godina da mi se
sviđaju ženske osobe. Sviđaju mi se i muške, ali više ženske. To još niko ne zna i ne smem nikom da se poverim. Da li je to bolest i kako to može prestati? I da li bih trebala otići kod nekog doktora i popričati ili nešto drugo? Jer ovo je za mene jako teška situacija i ja bih volela da to prestane.
Unapred se zahvaljujem na savetu. Pozdrav
Poštovana,
Da li je bolest to što ti se
sviđaju osobe oba pola? Nije bolest ukoliko ti nemaš ništa protiv toga i prihvataš da je to
deo tvoje ličnosti, deo tebe. Ostvarivanje
emocionalne veze i bliskosti nije povezana striktnost sa polom nego sa uzajamnim prihvatanjem, a ko sa kim ide u krevet je apsolutno privatna stvar ukoliko je to voljna odluka dve punoletne osobe. Tešku situaciju stvaraju drugi ljudi koji ne prihvataju različitosti, koji su kruti netolerantni i inače nezadovoljni svim i svačim, što ćeš vremenom i sama uvideti, ali neka ti to ne bude prepreka u ostvarivanju emocionalnih veza. Potreba za konsultaciju sa nekim psihologom ili psihijatrom može ostojati ako su misli, vizije o odnosu sa ženama za tebe neprihvatljive, nametnute, mučne ili ti se gade, a ne možeš da ih se oslobodiš i puno vremena tokom dana te muče. Od tvoje procene i sklonosti zavisi da li ćeš slobodnije krenuti u ostvarivanje nekog emocionalnog odnosa ili otići kod psihijatra na razgovor. Ukoliko si u Beogradu, preporučujem dr. Draganu Duišin iz instituta za psihijatriju u Pasterovoj.
Pozdrav.
Poštovani doktore,
Imam
ćerku od 4 godine. Jedinica je i prvo unuče u porodici. Toliko je
tvrdoglava i neposlušna da molim za savet kako da se ponašam. Kada joj neko drugi nešto kaže (da jede, piški, uzme nešto ili ostavi) ona poluša. U vrtiću s njom nemaju nikakvih problema. Mene i supruga ne sluša. Dešava se da je zovem po 5-6 puta da ruča, opere ruke. Ona sve shvata, zna šta od nje očekujem da uradi, ali hoće samo onda kada njoj to odgovara. Pokušavam da s njom pričam o tome, da joj lepo objasnim, ali ništa. Nisam
pristalica batina, neki put je kaznim tako što ne gleda svoj omiljeni crtać ili slično, ali ni to ne deluje. Molim za savet.
Unapred zahvalna mama.
Poštovana,
Da bi dete sarađivalo roditelji moraju da imaj
autoritet. Ali, žašto se autoritet u našoj sredini pomeša sa
pretnjama (uterivanje straha) i
batinama (uterivanje discipline) to je tema za debatu a ima veze više sa pećinskim ljudima nego sa modernom civilizacijom. Autoritete je moguće postići upravo
civilizovanim ponašanjem prema detetu (čime se ono uči i takvom ponašanju), a za to je potrebno jasno mu se obratiti (za dete razumljivim jezikom), motivisati ga (reći mu šta može da očekuje kada ispunjava svoje obaveze i nikada unapred ne nagrađivati jer se onda nagrađuje detetova moć manipulacije a ne ono što se od njega očekuje) i sprovesti konsekvence dosledno, uvek i bez odlaganja (ali ne batine, viku i dreku i neodmereno ukidanje privilegija i igračaka). I naravno, potrebno je sprečiti druge članove familije da kvare roditeljski autoritet, a sa druge strane treba učiti od uspešnih i raspitati se kako drugi uspešni roditelji uspevaju da discilinuju svoju decu.
Pozdrav.
Poštovani,
Moja ćerka ima 4,5 godine. Problem je počeo pre par meseci kada se
iz sna probudila vrišteći, tresla se plakala satima, govorila nam je da je
sanjala pticu koja je svojim kandžama prišla sovi i ubola je u oko. Pričali smo da to ne postoji, pokazivali, ubeđivali, ali od tada ne prođe dan da je ne spomene počne da plače i plaši se da zaspi. Od tada ne želi da se odvoji od nas ni tren. Danas je videla na TV u nekom crtaću dečaka ništa posebno, ali ona je imala
napad straha, plakala je tresla se i sve ponovo. Inače dete je super u svakom pogledu. Ide u vrtić od 2 godine i vaspitačice su prezadovoljne sa njom. Živi u odličnim uslovima imamo samo nju ljubavi ima dovoljno i ništa se novo ne dešava u ovom periodu. Da li će ovi strahovi proći? Da li da idemo na razgovor kod dečijeg psihologa?
Hvala
Poštovana,
Od razgovora sa dečjim psihologom će svakako biti koristi ukoliko odmah budu uključile
terapijske intervencije koje bi pomgle detetu da se izbori sa strahom od ptice (ili sada već ptica) a koji se može
generalizovati i na druge objekte koji mogu biti povezani sa
traumatičnim iskustvom. Sa druge strane treba roditeljima dati jasna upustva kako da postupaju, motivišu, šta da pričaju i kako, a šta je
beskorisno i štetno. Za početak možete probati trik iz "malog princa" (sećate se da je pilot crtao ovce tako što je crtao kutije a govorio da je u njima predivna ovca). Intervencija se sastoji u tome da dete nacrta, ili mu vi pomozite da nacrta (kako god ono zna i ume) ono što ga plaši, a onda nacrtajte oko toga (zajedno) kavez (kako će se to zvati to mora ona da Vam kaže ili da joj tačno objasnite šta je kavez i čemu služi) gde će biti zarobljena ta "grozna ptica koja nikada više nikome neće ništa moći da učini". Naravno, postoji još hiljadu varijacija na ovu temu kao i mnoge druge intervencije, ali je potrebno napraviti konsultaciju sa psihologom ili psihijatrom, jer se očigledno radi o fobičnom ponašanju koje može proći i spontano jer su deca kreativna bića pa se sama suočavaju sa svojim strahovima, ali u Vašem slučaju savetujem i malu pomoć.
Pozdrav.
Poštovani,
Imam devojčicu od 20 meseci i jedan problem koji me muči već duže vreme a ne znam kako da se postavim niti kome da se obratim za savet. Naime, devojčica je još kao
beba od godinu dana volela da se trlja (nešto kao samozadovoljavanje) na stolici za hranjenje, u trenucima pre ili posle jela kada je vesela i uzbuđena. Znala sam da je to samo faza pa nisam obraćala pažnju na to. Posle toga je prešla na omiljene plišane igračke i tada je već bilo očigledno o čemu se radi. Sada je postalo još gore, jer su joj sada omiljeni predmeti ja i tata. To mi je zaista veoma neprijatno i ne znam šta da radim. Ako je prekinem i odgurnem jako se ljuti i plače i baš joj je teško i ponaša se kao
povređena i uvređena i odbačena. Kako da se postavim i šta da radim? Pokušavala sam naravno da joj objasnim da to što radi nije lepo, ali čini mi se da je još uvek suviše mala da to shvati. Da li je takvo njeno ponašanje normalno i kad mogu da očekujem da ta faza prođe? Inače je jako temperamentna, živahna a i maza je. Često nas ljubi a i gricka od ljubavi.
Molim Vas za savet i hvala unapred! Zabrinuta mama
Poštovana,
Bilo je više ovakvih pitanja na koja sam detaljno odgovorio, pa Vas molim da ih potražite u arhivi. Drugo, radi se o ponašanju koje se ne može okarakterisati nikako kao faza u razvoju, jer ako se ne reaguje,
ponašanje se može ukoreniti i postati problem za devojčicu i roditelje jer nije
socijalno adaptibilno. Ali, da biste pravilno postupili prilikom odvikavanja potrebno je da se korak po korak dogovarate sa stručnim licem (najbolje dečjim psihijatrom), koje će ukoliko proceni da je potrebno zatražiti i konsultaciju i drugih ili zatražiti dodatne preglede.
Pozdrav.
Imam unuku od 10 god, koja povremeno žmirka (tik) jako sam se zabrinula. Znam da je to zbog neke psihičke traume, ali, nije mi jasno, kada je ona to u pitanju. Po mom, previše su prema njoj nežni. Sve joj dozvoljavaju od malena, kupuju i potrebno i nepotrebno, i više ni sama ne zna šta bi poželela kada je pitam. TV gledaju i kompjuter do besvesti, na šta sam jako ljuta. Ima sestricu od 2,5 god, i lepo su sa njom postupali, uključujući je u sve aktivnosti. Nikada prema njoj nisu bili grubi. A kada je bila mlađa, histerično je povraćala, kada su negde odlazili, a meni ostavljali da je čuvam ali, i pored toga, ona poželi da sa njom postupam kao sa bebom. Nesigurna je bojažljiva, sva je krhka. Porodica inače u skladnom braku. Molim Vas, na email mi odgovorite, jer bojim se da neću naći tu odgovor, jer sam i sada slučajno pronašla ovaj blog, kako sa takvim detetom postupati? Ja sam isto ne znam sa njom, ali mlađoj, naprosto moram više pažnje posvetiti. Jako sam zabrinuta, kako će ona i kada da se malo osamostali. Da se ponaša kao devojčica od 10 g. Kada se setim sebe, čini mi se da sam bila mnogo zrelija, a te uslove nisam ni blizu imala. I danas zaspi pored oca, koji je kasnije odnese, tako tešku, na rukama u krevet.
S poštovanjem, Dara.
Žmirkanje ne mora imati nikakve veze sa "psihičkom traumom". Potrebno je pre konsultacije sa psihijatrom da dete pogleda očni lekar i da savet sa svoje strane. Čak i ukoliko je sve u redu sa očima, smatram da je potrebno porodično savetovanje, pre svega u vezi "mnogo previšeg".
Pozdrav.
Imam skoro 18 godina i imam nekih problema. Ja sam žensko, a shvatila sam negde oko 12 godina da mi se sviđaju ženske osobe. Sviđaju mi se i muške, ali više ženske. To još niko ne zna i ne smem nikom da se poverim. Da li je to bolest i kako to može prestati? I da li bih trebala otići kod nekog doktora i popričati ili nešto drugo? Jer ovo je za mene jako teška situacija i ja bih volela da to prestane.
Unapred se zahvaljujem na savetu. Pozdrav
Da li je bolest to što ti se sviđaju osobe oba pola? Nije bolest ukoliko ti nemaš ništa protiv toga i prihvataš da je to deo tvoje ličnosti, deo tebe. Ostvarivanje emocionalne veze i bliskosti nije povezana striktnost sa polom nego sa uzajamnim prihvatanjem, a ko sa kim ide u krevet je apsolutno privatna stvar ukoliko je to voljna odluka dve punoletne osobe. Tešku situaciju stvaraju drugi ljudi koji ne prihvataju različitosti, koji su kruti netolerantni i inače nezadovoljni svim i svačim, što ćeš vremenom i sama uvideti, ali neka ti to ne bude prepreka u ostvarivanju emocionalnih veza. Potreba za konsultaciju sa nekim psihologom ili psihijatrom može ostojati ako su misli, vizije o odnosu sa ženama za tebe neprihvatljive, nametnute, mučne ili ti se gade, a ne možeš da ih se oslobodiš i puno vremena tokom dana te muče. Od tvoje procene i sklonosti zavisi da li ćeš slobodnije krenuti u ostvarivanje nekog emocionalnog odnosa ili otići kod psihijatra na razgovor. Ukoliko si u Beogradu, preporučujem dr. Draganu Duišin iz instituta za psihijatriju u Pasterovoj.
Pozdrav.
Imam ćerku od 4 godine. Jedinica je i prvo unuče u porodici. Toliko je tvrdoglava i neposlušna da molim za savet kako da se ponašam. Kada joj neko drugi nešto kaže (da jede, piški, uzme nešto ili ostavi) ona poluša. U vrtiću s njom nemaju nikakvih problema. Mene i supruga ne sluša. Dešava se da je zovem po 5-6 puta da ruča, opere ruke. Ona sve shvata, zna šta od nje očekujem da uradi, ali hoće samo onda kada njoj to odgovara. Pokušavam da s njom pričam o tome, da joj lepo objasnim, ali ništa. Nisam pristalica batina, neki put je kaznim tako što ne gleda svoj omiljeni crtać ili slično, ali ni to ne deluje. Molim za savet.
Unapred zahvalna mama.
Da bi dete sarađivalo roditelji moraju da imaj autoritet. Ali, žašto se autoritet u našoj sredini pomeša sa pretnjama (uterivanje straha) i batinama (uterivanje discipline) to je tema za debatu a ima veze više sa pećinskim ljudima nego sa modernom civilizacijom. Autoritete je moguće postići upravo civilizovanim ponašanjem prema detetu (čime se ono uči i takvom ponašanju), a za to je potrebno jasno mu se obratiti (za dete razumljivim jezikom), motivisati ga (reći mu šta može da očekuje kada ispunjava svoje obaveze i nikada unapred ne nagrađivati jer se onda nagrađuje detetova moć manipulacije a ne ono što se od njega očekuje) i sprovesti konsekvence dosledno, uvek i bez odlaganja (ali ne batine, viku i dreku i neodmereno ukidanje privilegija i igračaka). I naravno, potrebno je sprečiti druge članove familije da kvare roditeljski autoritet, a sa druge strane treba učiti od uspešnih i raspitati se kako drugi uspešni roditelji uspevaju da discilinuju svoju decu.
Pozdrav.
Moja ćerka ima 4,5 godine. Problem je počeo pre par meseci kada se iz sna probudila vrišteći, tresla se plakala satima, govorila nam je da je sanjala pticu koja je svojim kandžama prišla sovi i ubola je u oko. Pričali smo da to ne postoji, pokazivali, ubeđivali, ali od tada ne prođe dan da je ne spomene počne da plače i plaši se da zaspi. Od tada ne želi da se odvoji od nas ni tren. Danas je videla na TV u nekom crtaću dečaka ništa posebno, ali ona je imala napad straha, plakala je tresla se i sve ponovo. Inače dete je super u svakom pogledu. Ide u vrtić od 2 godine i vaspitačice su prezadovoljne sa njom. Živi u odličnim uslovima imamo samo nju ljubavi ima dovoljno i ništa se novo ne dešava u ovom periodu. Da li će ovi strahovi proći? Da li da idemo na razgovor kod dečijeg psihologa?
Hvala
Od razgovora sa dečjim psihologom će svakako biti koristi ukoliko odmah budu uključile terapijske intervencije koje bi pomgle detetu da se izbori sa strahom od ptice (ili sada već ptica) a koji se može generalizovati i na druge objekte koji mogu biti povezani sa traumatičnim iskustvom. Sa druge strane treba roditeljima dati jasna upustva kako da postupaju, motivišu, šta da pričaju i kako, a šta je beskorisno i štetno. Za početak možete probati trik iz "malog princa" (sećate se da je pilot crtao ovce tako što je crtao kutije a govorio da je u njima predivna ovca). Intervencija se sastoji u tome da dete nacrta, ili mu vi pomozite da nacrta (kako god ono zna i ume) ono što ga plaši, a onda nacrtajte oko toga (zajedno) kavez (kako će se to zvati to mora ona da Vam kaže ili da joj tačno objasnite šta je kavez i čemu služi) gde će biti zarobljena ta "grozna ptica koja nikada više nikome neće ništa moći da učini". Naravno, postoji još hiljadu varijacija na ovu temu kao i mnoge druge intervencije, ali je potrebno napraviti konsultaciju sa psihologom ili psihijatrom, jer se očigledno radi o fobičnom ponašanju koje može proći i spontano jer su deca kreativna bića pa se sama suočavaju sa svojim strahovima, ali u Vašem slučaju savetujem i malu pomoć.
Pozdrav.
Imam devojčicu od 20 meseci i jedan problem koji me muči već duže vreme a ne znam kako da se postavim niti kome da se obratim za savet. Naime, devojčica je još kao beba od godinu dana volela da se trlja (nešto kao samozadovoljavanje) na stolici za hranjenje, u trenucima pre ili posle jela kada je vesela i uzbuđena. Znala sam da je to samo faza pa nisam obraćala pažnju na to. Posle toga je prešla na omiljene plišane igračke i tada je već bilo očigledno o čemu se radi. Sada je postalo još gore, jer su joj sada omiljeni predmeti ja i tata. To mi je zaista veoma neprijatno i ne znam šta da radim. Ako je prekinem i odgurnem jako se ljuti i plače i baš joj je teško i ponaša se kao povređena i uvređena i odbačena. Kako da se postavim i šta da radim? Pokušavala sam naravno da joj objasnim da to što radi nije lepo, ali čini mi se da je još uvek suviše mala da to shvati. Da li je takvo njeno ponašanje normalno i kad mogu da očekujem da ta faza prođe? Inače je jako temperamentna, živahna a i maza je. Često nas ljubi a i gricka od ljubavi.
Molim Vas za savet i hvala unapred! Zabrinuta mama
Bilo je više ovakvih pitanja na koja sam detaljno odgovorio, pa Vas molim da ih potražite u arhivi. Drugo, radi se o ponašanju koje se ne može okarakterisati nikako kao faza u razvoju, jer ako se ne reaguje, ponašanje se može ukoreniti i postati problem za devojčicu i roditelje jer nije socijalno adaptibilno. Ali, da biste pravilno postupili prilikom odvikavanja potrebno je da se korak po korak dogovarate sa stručnim licem (najbolje dečjim psihijatrom), koje će ukoliko proceni da je potrebno zatražiti i konsultaciju i drugih ili zatražiti dodatne preglede.
Pozdrav.
Prikazano 151-155 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke