Postovani doktore, da li jak strah majke za detetovo zdravlje koji je bez osnova moze da utice na detetov apetit? Imala sam endometriozu 4. Stepena, 6 klasicnih operacija jajnika, kao lavica sam se borila za potomstvo, imala srece da dobijem lepu i zdravu devojcicu, dojila je i volim je kao nikoga na svetu. Imam stalni hipohondricni strah zbog detetove male tt (ima samo 9kg a 20meseci, mada pedijatri govore da je takva i ispitano je zdrava) . Ja sam na psihoterapiju otisla da svoje strahove resim ali i dalje postoje. Da li je moguce da dete ne jede i slabo napreduje zbog moje neuroze? Ona ne pokazuje znake nezadovoljstva u bilo kom drugom domenu niti sam joj ja neposvecena ali kada pocne da pljuje hranu a kasicicu nikada nije prihvatila iako nikada nije na silu nahranjena mojim strahovima nema kraja. Da li ona to oseca i gubi apetit? Oprostite na konfuziji, vise sam pisala o sebi ali samo zato sto mislim da sam ja uzrok njenog problema jer su ostali problemi ispitivanjem iskljuceni. Hvala unapred.
Poštovana, Naravno da može. Ali radi se o problemu koji može biti efikasno rešiv ukoliko osim psihoterapijske pomoći uvedete i konkretnu pomoć neke osobe od poverenja bliske i detetu, koja bi vas odmenila tokom hranjenja i bila dobar (potkrepljujuć) model da i vi nastavite bez anksioznosti da negujete i pomažete detetu tokom hranjenja. Sa 20 eseci deca su već uveliko eksperti u samostalnom hranjenju što je još jedna prednost i olakšavajuća okolnost. Pozdrav
Imam djevojčicu koja ima 10 godina. U poslijednjih godinu dana je nezainteresovana za učenje i u školi je sve lošija. Kaze da joj je dosadno da uči. Sama ne zna da uči, pa ja pokušavam sa njom i jedino tada nesto i nauči, ali sama nikada. Kao da ima nedostatak koncentracije, ali ja jednostavno ne znam šta da radim, posto od slijedeće godine dolazi sve više predmeta. Molim Vas da me savjetujete u vezi problema sa učenjem.
Poštovana, O tome je najbolje da prvo pokušate da se posavetuje sa školskim pedagogom i psihologom koji će proceniti da li se samo radi o fazi, problemima sa savladavanjem školsih veština, padu motivacije, nekom akutnom ili hroničnom psihološkom pritisku u školi, van škole, u kući i slično.
Postovani, mom sincicu od 6, 5 godina se znoje rucice. . . Nedavno sam to primetila i prilicno se iznenadila - jer smo ga uvek ssmatrali zadovoljnim, ispunjenim i srecnim detetom (za razliku od starijeg sina- 8g, koji je jako cesto nervozan i nesrecan) . . . Rekao mi je da mu se i u skoli to desava, prilicno cesto. Kada sam to primetila gledali smo film za decu ali sa dosta uzbudljivih dogadjaja. . . Zabrinula sam se i, kao sto rekoh, iznenadila jer je skoro uvek nasmejan i razdragan. . . Bojim se da je ovo ipak znak unutrasnje napetosti, tenzije, nervoze i sl. . . Natasa molim vas za vase misljenje. . .
Poštovani, Zanimljivo je kako to da postavljate pitanje o sinu koji nema psiholoških problema (/već samo normalnu emocionalnu reakciju na uzbuđenje koju imamo svi, deca nešto malo izraženije) , a ne postavljate pitanje o sinu koji ima psiholoških problema? Ja bih se zapitao šta učiniti da starije detet bude sretnije i zadovljnije, pa makar mu se i znojili dlanovi, nego razmišljati o pomoći dečaku kome se znoje dlanovi a sretan je i zadovoljan. Možda bi stariji bio sretniji kada bi ste vi svoju brigu drugačije preusmerili? Pozdrav
Naše dijete ima 8 godina i ide u 3. razred. Čitajući razne članke na internetu primijetili smo da ima simptome straha, da spava sa upaljenim svjetlom, pokriva se preko glave, sa drugarima priča o čudovištima koja ih kao proganjaju, ima često glavobolje, izbjegava nepoznata društva.
Molimo vas da nam odgovorite šta mi kao roditelji možemo da preduzmemo prije obraćanja psihologu ili je to ipak jedino rešenje?
Poštovana, Deca su po svojoj prirodi istraživači i to veoma kreativni. Odrastanjem, istraživanje zameni rutina a kreativnost utuvljeni stavovi ("isprani mozgovi") . Upravo te dve dečije osobine daju im prednost da mnogo jednostavnije savlađuju strahove od odraslih, a samo odrasli mogu pomoći deci da se nekih strahova veoma teško oslobode. Deca izmišljaju strašljive priče, igraju "opasne" igrice na kompjuteru, zastrašuju se, ali onda postaju i heroji koji pobeđuju demone. Ja u svojoj praksi deci pomažem da svoje strahove pobeđuju pretvarajući se u mašti u heroje kojima ti strahovi ne mogu ništa kada se pojave, jer se ona (deca) tad automatski pretvaraju u razarače tih čudovišta ili njihovi krotitelji koji ih pretvaraju u pitome mace uz pomoć čarobnih reči ili čarobnih oružja. Sa druge strane, više zajedničke igre sa decom, zajedničko gledanje tv ili igranje igrica sa decom, roditeljima otvara "carski put" u psihologiju svog deteta a istovremeno im se omogućava da detetu tog trenutka pomognu u razumevanju novih situacija i brzom rasplašivanju. Nažalost, realnost je da roditelji mnogo više brinu o hrani, odeći, izgledu i svim mogućim opasnostima koje vrebaju po njihovo dete, a psihološki i emocionalni razvoj deteta prepuštaju dobrim delom bakama dekama, vaspitačicama, psiholozima i slično.
Poštovana, Ne znam šta podrazumevate pod "histerisanjem bez razloga", ali ukoliko dete nema poremećeno ponašanje izazvano psihijatrijskim poremećajem, a takvi poremećaji se ne ispoljavaju samo u prisustvu brata ili samo u kući, onda se najverovatnije radi o naučenom ponašanju.
Dakle, onda ga treba naučiti ponašanju bez "histerisanja", a o tome možete čitati u meniju "zdravlje dece" gde su tekstovi o vaspitavanju dece.
Naravno da može. Ali radi se o problemu koji može biti efikasno rešiv ukoliko osim psihoterapijske pomoći uvedete i konkretnu pomoć neke osobe od poverenja bliske i detetu, koja bi vas odmenila tokom hranjenja i bila dobar (potkrepljujuć) model da i vi nastavite bez anksioznosti da negujete i pomažete detetu tokom hranjenja. Sa 20 eseci deca su već uveliko eksperti u samostalnom hranjenju što je još jedna prednost i olakšavajuća okolnost.
Pozdrav
O tome je najbolje da prvo pokušate da se posavetuje sa školskim pedagogom i psihologom koji će proceniti da li se samo radi o fazi, problemima sa savladavanjem školsih veština, padu motivacije, nekom akutnom ili hroničnom psihološkom pritisku u školi, van škole, u kući i slično.
Zanimljivo je kako to da postavljate pitanje o sinu koji nema psiholoških problema (/već samo normalnu emocionalnu reakciju na uzbuđenje koju imamo svi, deca nešto malo izraženije) , a ne postavljate pitanje o sinu koji ima psiholoških problema? Ja bih se zapitao šta učiniti da starije detet bude sretnije i zadovljnije, pa makar mu se i znojili dlanovi, nego razmišljati o pomoći dečaku kome se znoje dlanovi a sretan je i zadovoljan. Možda bi stariji bio sretniji kada bi ste vi svoju brigu drugačije preusmerili?
Pozdrav
Deca su po svojoj prirodi istraživači i to veoma kreativni. Odrastanjem, istraživanje zameni rutina a kreativnost utuvljeni stavovi ("isprani mozgovi") . Upravo te dve dečije osobine daju im prednost da mnogo jednostavnije savlađuju strahove od odraslih, a samo odrasli mogu pomoći deci da se nekih strahova veoma teško oslobode. Deca izmišljaju strašljive priče, igraju "opasne" igrice na kompjuteru, zastrašuju se, ali onda postaju i heroji koji pobeđuju demone. Ja u svojoj praksi deci pomažem da svoje strahove pobeđuju pretvarajući se u mašti u heroje kojima ti strahovi ne mogu ništa kada se pojave, jer se ona (deca) tad automatski pretvaraju u razarače tih čudovišta ili njihovi krotitelji koji ih pretvaraju u pitome mace uz pomoć čarobnih reči ili čarobnih oružja. Sa druge strane, više zajedničke igre sa decom, zajedničko gledanje tv ili igranje igrica sa decom, roditeljima otvara "carski put" u psihologiju svog deteta a istovremeno im se omogućava da detetu tog trenutka pomognu u razumevanju novih situacija i brzom rasplašivanju. Nažalost, realnost je da roditelji mnogo više brinu o hrani, odeći, izgledu i svim mogućim opasnostima koje vrebaju po njihovo dete, a psihološki i emocionalni razvoj deteta prepuštaju dobrim delom bakama dekama, vaspitačicama, psiholozima i slično.
Ne znam šta podrazumevate pod "histerisanjem bez razloga", ali ukoliko dete nema poremećeno ponašanje izazvano psihijatrijskim poremećajem, a takvi poremećaji se ne ispoljavaju samo u prisustvu brata ili samo u kući, onda se najverovatnije radi o naučenom ponašanju.
Prikazano 76-80 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke