Imam devojcicu od 8 godina (zavrsila je prvi razred). Na testiranju pred polazak u skolu psiholog nam je skrenula paznju da detetu nedostaje samopouzdanje i da na tome treba raditi. Uocila je da puno zna i moze, ali da je treba podsticati, inace se povuce, jer nema vere u sebe. Rekla je i da, kada se opusti, pokazuje sve kvalitete. U saradnji sa uciteljem i slusajuci savete strucne sluzbe, prvi razred je bio vrlo uspesan na svim poljima. Lepo se slaze i druzi sa vrsnjacima, gradivo je savladala bez ikakvih problema.Ucitelj je okarakterisao kao retko odgovorno i poslusno dete (mozda i previse). Predlozili su nam i da se dete rekreativno bavi sportom, jer ce to da razvije upornost i uveca samopouzdanje. (U skoli do petog razreda ne koriste fiskulturnu salu).
Moje pitanje se odnosi na izbor vrste sporta. Da li je bolje da se bavi individualnim ili kolektivnim sportom? Ona se interesuje za atletiku i tenis (naravno :- )). Ovo pitam jer sam u TV emisiji od sportskih strucnjaka cula da je i za rekreativno bavljenje sportom, izbor jako bitan i da pogresan izbor moze da napravi velike fizicke i psihicke probleme.
Unapred zahvalna na odgovoru.
Nijedna oblast u organizovanom ponašanju dece nije tako važna u proceni detetovog temperamenta, stepenu samostalnosti, pravljenju kompromisa i razumevanju tuđih prava, kao što je to slučaj sa sportom. U sportu deca pokazuju svoje sklonosti, ali što je još važnije, bavljenjem sportom menja, oplemenjuje i razvija psihoimotorne sposobnosti. Bilo bi jednostavno kada bi u cilju psihomotornog razvoja povučenu i nesigurnu decu gurnuli u kolektivni sport koji bi bio idealan za razvoj interakcijskih sposobnosti, a nepažljivu i brzopletu decu u individualne sportove gde bi se oslanjala na sebe i sopstvenu pažnju i spretnost. Međutim, obično ona prva postanu nezainteresovana jer neuspeh u grupi izgleda mnogo veći nego individualno, a ovim drugima postaje monotono. I jedni i drugi iz istih razloga gube motivaciju da istraju. Predlažem da ne pravite čvrstu odluku o jednom sportu, ili kolektivnom ili individualnom, već da devojčica prema nekom svom afinitetu proceni koja bi to recimo 3 sporta želela da trenira, a da je vi motivišete da istraje u bavljenju onim za koji se odluči. Preteran je stav da pogrešan izbor može napraviti psihike i fizičke probleme. To se može odnositi na izbor sporta koji naprave roditelji za dete i vrše pritisak da dete istraje u sportu koji roditelj ceni, ali ne i dete. Deca retko mogu da pogreše u tome kojim bi sportom trebalo da se bave.
Pitanje broj: #9123
Imam devojcicu od 8 godina (zavrsila je prvi razred). Na testiranju pred polazak u skolu psiholog nam je skrenula paznju da detetu nedostaje samopouzdanje i da na tome treba raditi. Uocila je da puno zna i moze, ali da je treba podsticati, inace se povuce, jer nema vere u sebe. Rekla je i da, kada se opusti, pokazuje sve kvalitete. U saradnji sa uciteljem i slusajuci savete strucne sluzbe, prvi razred je bio vrlo uspesan na svim poljima. Lepo se slaze i druzi sa vrsnjacima, gradivo je savladala bez ikakvih problema.Ucitelj je okarakterisao kao retko odgovorno i poslusno dete (mozda i previse). Predlozili su nam i da se dete rekreativno bavi sportom, jer ce to da razvije upornost i uveca samopouzdanje. (U skoli do petog razreda ne koriste fiskulturnu salu). Moje pitanje se odnosi na izbor vrste sporta. Da li je bolje da se bavi individualnim ili kolektivnim sportom? Ona se interesuje za atletiku i tenis (naravno :- )). Ovo pitam jer sam u TV emisiji od sportskih strucnjaka cula da je i za rekreativno bavljenje sportom, izbor jako bitan i da pogresan izbor moze da napravi velike fizicke i psihicke probleme. Unapred zahvalna na odgovoru.
Odgovoreno: 10. 08. 2008.Nijedna oblast u organizovanom ponašanju dece nije tako važna u proceni detetovog temperamenta, stepenu samostalnosti, pravljenju kompromisa i razumevanju tuđih prava, kao što je to slučaj sa sportom. U sportu deca pokazuju svoje sklonosti, ali što je još važnije, bavljenjem sportom menja, oplemenjuje i razvija psihoimotorne sposobnosti. Bilo bi jednostavno kada bi u cilju psihomotornog razvoja povučenu i nesigurnu decu gurnuli u kolektivni sport koji bi bio idealan za razvoj interakcijskih sposobnosti, a nepažljivu i brzopletu decu u individualne sportove gde bi se oslanjala na sebe i sopstvenu pažnju i spretnost. Međutim, obično ona prva postanu nezainteresovana jer neuspeh u grupi izgleda mnogo veći nego individualno, a ovim drugima postaje monotono. I jedni i drugi iz istih razloga gube motivaciju da istraju. Predlažem da ne pravite čvrstu odluku o jednom sportu, ili kolektivnom ili individualnom, već da devojčica prema nekom svom afinitetu proceni koja bi to recimo 3 sporta želela da trenira, a da je vi motivišete da istraje u bavljenju onim za koji se odluči. Preteran je stav da pogrešan izbor može napraviti psihike i fizičke probleme. To se može odnositi na izbor sporta koji naprave roditelji za dete i vrše pritisak da dete istraje u sportu koji roditelj ceni, ali ne i dete. Deca retko mogu da pogreše u tome kojim bi sportom trebalo da se bave.
Pregledajte odgovore po oblastima