imam sina 14 godina ,koji je po mojoj proceni dete za primer(barem ga tako hvale stariji),medjutim sa vrsnjacima(decacima),se bas ne snalazi,naime on je djak generacije i preterano je angazovan u skoli i devojcice ga obozavaju,a meni se cini da ga nesto tisti jer sa nama nije otvoren, svaki odgovor mu je "nije"i"necu"neznam kako da se postavim da bi mi olaksao tu njegovu zatvorenost.Jos nesto od rodjenja ima nasledjenu sferocitozu,ali nije nikada pokazivao da mu to smeta,cak je jednom prilikom rekao "jedva cekam da mi izvade tu slezinu pa da sam miran".Mislim da to nije razlog njegove zatvorenosti.Meni licno smeta sto se ne igra sa decacima,onako kako bi 14o god.trebali.Molim Vas za vas savet. NAPRED ZAHVALNI
Neuobičajenosti u ponašanju ne znače i automatski postojanje nekakvog poremećaja. Roditeljska zabrinutost je obično vezana za poremećaj identiteta i poremećaj seksualne orijentacije. Međutim, još je uobičajenije da roditelji ne primećuju kada je je dete postalo pubertetlija, a kada adolescent. To može stvoriti konfuziju u odnosu sa detetom. Neki roditelji idu tako daleko da imaju uverenje da ukoliko im se detet druži sa devojčicama ima sigurne veze sa homoseksualnošću, bez obzira što im se sinovi generalno loše snalaze u druženju sa dečacima. Zanemaruje se jedna velika nelogičnost, a to je da homoseksualnost pretpostavlja privlačenje i prilaženje osob istoga pola, a ne bežanje od njih. Sa druge strane, iz iskustva znam da deca sa nekim telesnim problemom (npr. sferocitoza u njegovom slučaju), bivaju generalno prezaštićena pa često ne razviju sposobnosti socijalnih interakcija kao i njihovi vršnjaci jer su obično bili isključeni iz grupnih interakcija koje su mogle da dovedu do pogoršanja bolesti (objektivno ili po proceni roditelja), te otuda i nešto izraženije kašnjenje u sticanju samostalnosti (otuda možda i njegov komentar da jedva čeka da mu izvade slezinu pa da se smiri. Rekao bih da je mislio u stvari da se roditelji smire). U tim slučajevima, osamostaljivanje i podrška u tome doprinosi boljoj adaptaciji u vršnjačkim odnosima, a i boljim odnosima sa roditeljima. Predlažem da porazgovarate sa školskim psihologom ili dečjim psihijatrom u vašem gradu o tome šta je za mladića njegovog uzrasta očekivano ponašanje, a šta je očekivano ponašanje roditelja. Sferocitoza tome nije apsolutna prepreka, a što treba provieriti sa pedijatrom hematologom.
Pitanje broj: #4908
imam sina 14 godina ,koji je po mojoj proceni dete za primer(barem ga tako hvale stariji),medjutim sa vrsnjacima(decacima),se bas ne snalazi,naime on je djak generacije i preterano je angazovan u skoli i devojcice ga obozavaju,a meni se cini da ga nesto tisti jer sa nama nije otvoren, svaki odgovor mu je "nije"i"necu"neznam kako da se postavim da bi mi olaksao tu njegovu zatvorenost.Jos nesto od rodjenja ima nasledjenu sferocitozu,ali nije nikada pokazivao da mu to smeta,cak je jednom prilikom rekao "jedva cekam da mi izvade tu slezinu pa da sam miran".Mislim da to nije razlog njegove zatvorenosti.Meni licno smeta sto se ne igra sa decacima,onako kako bi 14o god.trebali.Molim Vas za vas savet. NAPRED ZAHVALNI
Odgovoreno: 26. 05. 2008.Neuobičajenosti u ponašanju ne znače i automatski postojanje nekakvog poremećaja. Roditeljska zabrinutost je obično vezana za poremećaj identiteta i poremećaj seksualne orijentacije. Međutim, još je uobičajenije da roditelji ne primećuju kada je je dete postalo pubertetlija, a kada adolescent. To može stvoriti konfuziju u odnosu sa detetom. Neki roditelji idu tako daleko da imaju uverenje da ukoliko im se detet druži sa devojčicama ima sigurne veze sa homoseksualnošću, bez obzira što im se sinovi generalno loše snalaze u druženju sa dečacima. Zanemaruje se jedna velika nelogičnost, a to je da homoseksualnost pretpostavlja privlačenje i prilaženje osob istoga pola, a ne bežanje od njih. Sa druge strane, iz iskustva znam da deca sa nekim telesnim problemom (npr. sferocitoza u njegovom slučaju), bivaju generalno prezaštićena pa često ne razviju sposobnosti socijalnih interakcija kao i njihovi vršnjaci jer su obično bili isključeni iz grupnih interakcija koje su mogle da dovedu do pogoršanja bolesti (objektivno ili po proceni roditelja), te otuda i nešto izraženije kašnjenje u sticanju samostalnosti (otuda možda i njegov komentar da jedva čeka da mu izvade slezinu pa da se smiri. Rekao bih da je mislio u stvari da se roditelji smire). U tim slučajevima, osamostaljivanje i podrška u tome doprinosi boljoj adaptaciji u vršnjačkim odnosima, a i boljim odnosima sa roditeljima. Predlažem da porazgovarate sa školskim psihologom ili dečjim psihijatrom u vašem gradu o tome šta je za mladića njegovog uzrasta očekivano ponašanje, a šta je očekivano ponašanje roditelja. Sferocitoza tome nije apsolutna prepreka, a što treba provieriti sa pedijatrom hematologom.
Pregledajte odgovore po oblastima