Poštovani dr.Stankovic, nisam potpuno sigurna da li je moj problem u vasem domenu rada, ali bih ga ipak Vama izložila. Imamo dve devojčice od 2.5 godine i 15 meseci. Zbog tako male razlike ja sam imala 2 spojena porodiljska odsustva. S obzirom da sam neko vreme
> lečila sterilitet i da su mi obe trudnoće bile teske, naročito prva, gde
> sam u šestom mesecu trudnoće dobila kontrakcije i počela da se otvaram,
> što je jedva zaustavljeno i iznela sam trudnoću uz stalno ležanje, ne
> treba ni da vam pričam da je svaki minut mog vremena bio posvećen deci.
> Ali uskoro bih trebala da počnem da radim i počeli smo sa privikavanjem na
jaslice. Problem je u tome što je mlađa devojčica toliko vezana za mene da
posle samo 3 odlaska u vrtić na po sat vremena ona ima toliki strah od
odvajanja da jednostavno ako nisam u istoj prostoriji gde je ona počinje
panično da trči po stanu i da me traži, a ako joj se bilo ko nepoznat
obrati počinje da plače i grčevito se drži za mene. Čitala sam da je
uzrast od 12 do 18 meseci najgori za odvajanje od majke i da se dete za to
"posebno treba priprema!
ti", ali mi nemamo drugo rešenje. Molim Vas pomozite mi savetom kako da
što bezbolnije naviknemo dete na vrtić i kažite nam šta znači "posebno
pripremiti dete" uzrasta od 15 meseci koje ne može da shvati šta znači da
mama mora da ide na posao. Unapred hvala, Vesna Radovanović
Postovana gdjo Radovanovic,
Svakako da je vase pitanje u domenu razvojne psihijatrije i psihologije. Cak
problem koji ste opisali spada u oblast tzv. Bolbijeve teorije
privrzenosti (mozete na
internetu potraziti nesto vise o tome pod "Attachment theory")). Zakljuci
proizasli iz ove teorije potkrepljeni su ozbiljnim naucnim dokazima zbog
cega se smatra mozda najvaznijom u razumevanju (socio)emocionalnog razvoja
deteta i znacaja emocionalne povezanosti sa drugom osobom. Obzirom da
ljudska beba spada u tzv. alticijelnu vrstu, dakle potpuno je
bespomocna i nesposobna da
se sama stara o sebi, ta zavisna pozicija prirodno stvara uslove da od prvog
dana razvija zavisnost od drugih ljudi, pogotovo majke, ali i svih koji su u
bliskom prostornom, vremenskom i simbolickom odnosu sa njom. Teorija se
bavi normalnom, uslovno normalnom i patoloskom privrzenoscu. Najveci broj
dece pokazuje normalnu tzv. sigurnu privrzenost. Dakle, deca traze bliskost sa
majkom, koja im je sigunosna baza i izrazavaju protest na odvajanje uz brzo
primirivanje. Medjutim, takva deca i rado istrazuju i odvajaju se od majke,
povremeno joj se vracajuci i posmatrajuci njene reakcije pri pojavi novih i
za dete nepoznatih ljudi i pojava. Nakon sjedinjavanja sa majkom, dete se
ponovo odvaja. Ovaj balans izmedju orijentisanosti ka majci (privrzenost) i
od majke (istrazivanje) predstavlja osnovu za sticanje mentalne predstave o
vlastitoj vrednosti i verovanju drugim ljudima da su spremni i sposobni da
pruze negu i zastitu. Ukoliko se balans pomeri u jednu od strana, stvara se
preterana orijentisanost ka majci i inhibiranost u odnosu na istrazivanje
okoline i nepoverenje u postupanje drugih ljudi. I obrnuto, ukoliko je bilo
znacajno loseg postupanja prema detetu bez bliskosti i emocionalne
vezanosti, stvara se nepoverenje u ponasanje i majke i ostalih. U prvom
slucaju deca razvijaju anksiozne reakcije, u drugom poremecaj ponasanja
i ozbiljne poremecaje kontrole emocionalnih reakcija. U
oba slucaja postoji visoka osetljivost, povredljivost i nesigurnost u sebe i
druge. Kakve sve ovo veze ima sa vama? Vase mladje dete nalazi se u periodu
kada je strah od nepoznatih i odvajanja od majke jos uvek naglaseniji od
potrebe za istrazivanjem. I tako ce biti do dve godine (najcesce), kada
druga potreba dobija na snazi. Tragovi bespomocnosti jos uvek su najcesce
prisutni jer dete sa 15 mes. jedva da moze da izgovori i najprostiju
recenicu. Izrazavanje emocija je najcesce kroz ono sto dete moze: plac i
motornu kontrolu roditelja stiskom i grljenjem. Objasnjavanje detetu da tako
mora i da mama mora da radi nije potrebno. Na tom uzrastu deca ne uce
misaonim putem, vec
akcijom. Dakle manje price, vise primera. Predlazem kratku pauzu od daljeg
odlaska u vrtic iz dva razloga koja moraju biti ispunjena pre nego se
roditelj odluci na ovako krupan korak. Verujem da ni vama posle svakog
minuta provedenog sa devojcicama nije lagodno da se naglo odovojite od
njih. Za to
je potrebna hrabrost. Prvi razlog je, dakle, da vi prvo donesete tu odluku.
Ukoliko vi pokazujete detetu neodlucnost, nesigurnost i nestrpljvost u
svojim postupcima, tesko da se moze ocekivati da ce ono pokazati vise od
vas. Dakle, pomozite vasem detetu da stekne dozivljaj da to sto cinite jeste
dobro za nju (njih). Drugi razlog je pronalazenje MOTIVATORA za detetovo
novo ponasanje. Kupovina neke carobne lutke koja "isteruje strah" moze biti
od pomoci pre polaska u vrtic, a koju moze poneti tamo. Predstaviti vrtic
kao mesto decje zabave, carolija i ludorija, obicno je efektno za malu decu.
Svako ispoljavanje hrabrosti i smirenosti potkrepiti pohvalom i sitnim
nagradama. I strpljenje molim. Po sat vremena za tri dana za vasu devojcicu je
malo vremena za adaptaciju i donosenje zakljucaka. Bez obzira na veliko
iskustvo vaspitacica i njihovo neosporno vaspitno umece, svako dete, kao i
svaki covek je jedinstveni eksperiment prirode. Da bi vasa devojcica
prihvatila boravak mozda joj je potrebno malo vise vremena i vaseg
pozitivnog kontakta sa vaspitacicom. Ali kada polazite, rastanak treba
apsolutno skratiti. Ne iskradati se. Samo autisticna deca ne primecuju da su
im roditelji odsutni. Dakle, priprema ne podrazumeva pricanje, vec
motivisanje deteta i odlucnost (ali ne i rigidnost) roditelja. Ne postoji
"najgore vreme" vec samo laksa ili teza adaptacija. Cesto, nije dovoljno
jasno kome je teze, majci ili detetu. Ali se zna ko je odrastao, a ko dete i
ko donosi vazne odluke. Puno pozdrava i javite kako napreduje ucvrscivanje
sigurne privrzenosti.
Pitanje broj: #362
Poštovani dr.Stankovic, nisam potpuno sigurna da li je moj problem u vasem domenu rada, ali bih ga ipak Vama izložila. Imamo dve devojčice od 2.5 godine i 15 meseci. Zbog tako male razlike ja sam imala 2 spojena porodiljska odsustva. S obzirom da sam neko vreme > lečila sterilitet i da su mi obe trudnoće bile teske, naročito prva, gde > sam u šestom mesecu trudnoće dobila kontrakcije i počela da se otvaram, > što je jedva zaustavljeno i iznela sam trudnoću uz stalno ležanje, ne > treba ni da vam pričam da je svaki minut mog vremena bio posvećen deci. > Ali uskoro bih trebala da počnem da radim i počeli smo sa privikavanjem na jaslice. Problem je u tome što je mlađa devojčica toliko vezana za mene da posle samo 3 odlaska u vrtić na po sat vremena ona ima toliki strah od odvajanja da jednostavno ako nisam u istoj prostoriji gde je ona počinje panično da trči po stanu i da me traži, a ako joj se bilo ko nepoznat obrati počinje da plače i grčevito se drži za mene. Čitala sam da je uzrast od 12 do 18 meseci najgori za odvajanje od majke i da se dete za to "posebno treba priprema! ti", ali mi nemamo drugo rešenje. Molim Vas pomozite mi savetom kako da što bezbolnije naviknemo dete na vrtić i kažite nam šta znači "posebno pripremiti dete" uzrasta od 15 meseci koje ne može da shvati šta znači da mama mora da ide na posao. Unapred hvala, Vesna Radovanović
Odgovoreno: 02. 04. 2007.Postovana gdjo Radovanovic, Svakako da je vase pitanje u domenu razvojne psihijatrije i psihologije. Cak problem koji ste opisali spada u oblast tzv. Bolbijeve teorije privrzenosti (mozete na internetu potraziti nesto vise o tome pod "Attachment theory")). Zakljuci proizasli iz ove teorije potkrepljeni su ozbiljnim naucnim dokazima zbog cega se smatra mozda najvaznijom u razumevanju (socio)emocionalnog razvoja deteta i znacaja emocionalne povezanosti sa drugom osobom. Obzirom da ljudska beba spada u tzv. alticijelnu vrstu, dakle potpuno je bespomocna i nesposobna da se sama stara o sebi, ta zavisna pozicija prirodno stvara uslove da od prvog dana razvija zavisnost od drugih ljudi, pogotovo majke, ali i svih koji su u bliskom prostornom, vremenskom i simbolickom odnosu sa njom. Teorija se bavi normalnom, uslovno normalnom i patoloskom privrzenoscu. Najveci broj dece pokazuje normalnu tzv. sigurnu privrzenost. Dakle, deca traze bliskost sa majkom, koja im je sigunosna baza i izrazavaju protest na odvajanje uz brzo primirivanje. Medjutim, takva deca i rado istrazuju i odvajaju se od majke, povremeno joj se vracajuci i posmatrajuci njene reakcije pri pojavi novih i za dete nepoznatih ljudi i pojava. Nakon sjedinjavanja sa majkom, dete se ponovo odvaja. Ovaj balans izmedju orijentisanosti ka majci (privrzenost) i od majke (istrazivanje) predstavlja osnovu za sticanje mentalne predstave o vlastitoj vrednosti i verovanju drugim ljudima da su spremni i sposobni da pruze negu i zastitu. Ukoliko se balans pomeri u jednu od strana, stvara se preterana orijentisanost ka majci i inhibiranost u odnosu na istrazivanje okoline i nepoverenje u postupanje drugih ljudi. I obrnuto, ukoliko je bilo znacajno loseg postupanja prema detetu bez bliskosti i emocionalne vezanosti, stvara se nepoverenje u ponasanje i majke i ostalih. U prvom slucaju deca razvijaju anksiozne reakcije, u drugom poremecaj ponasanja i ozbiljne poremecaje kontrole emocionalnih reakcija. U oba slucaja postoji visoka osetljivost, povredljivost i nesigurnost u sebe i druge. Kakve sve ovo veze ima sa vama? Vase mladje dete nalazi se u periodu kada je strah od nepoznatih i odvajanja od majke jos uvek naglaseniji od potrebe za istrazivanjem. I tako ce biti do dve godine (najcesce), kada druga potreba dobija na snazi. Tragovi bespomocnosti jos uvek su najcesce prisutni jer dete sa 15 mes. jedva da moze da izgovori i najprostiju recenicu. Izrazavanje emocija je najcesce kroz ono sto dete moze: plac i motornu kontrolu roditelja stiskom i grljenjem. Objasnjavanje detetu da tako mora i da mama mora da radi nije potrebno. Na tom uzrastu deca ne uce misaonim putem, vec akcijom. Dakle manje price, vise primera. Predlazem kratku pauzu od daljeg odlaska u vrtic iz dva razloga koja moraju biti ispunjena pre nego se roditelj odluci na ovako krupan korak. Verujem da ni vama posle svakog minuta provedenog sa devojcicama nije lagodno da se naglo odovojite od njih. Za to je potrebna hrabrost. Prvi razlog je, dakle, da vi prvo donesete tu odluku. Ukoliko vi pokazujete detetu neodlucnost, nesigurnost i nestrpljvost u svojim postupcima, tesko da se moze ocekivati da ce ono pokazati vise od vas. Dakle, pomozite vasem detetu da stekne dozivljaj da to sto cinite jeste dobro za nju (njih). Drugi razlog je pronalazenje MOTIVATORA za detetovo novo ponasanje. Kupovina neke carobne lutke koja "isteruje strah" moze biti od pomoci pre polaska u vrtic, a koju moze poneti tamo. Predstaviti vrtic kao mesto decje zabave, carolija i ludorija, obicno je efektno za malu decu. Svako ispoljavanje hrabrosti i smirenosti potkrepiti pohvalom i sitnim nagradama. I strpljenje molim. Po sat vremena za tri dana za vasu devojcicu je malo vremena za adaptaciju i donosenje zakljucaka. Bez obzira na veliko iskustvo vaspitacica i njihovo neosporno vaspitno umece, svako dete, kao i svaki covek je jedinstveni eksperiment prirode. Da bi vasa devojcica prihvatila boravak mozda joj je potrebno malo vise vremena i vaseg pozitivnog kontakta sa vaspitacicom. Ali kada polazite, rastanak treba apsolutno skratiti. Ne iskradati se. Samo autisticna deca ne primecuju da su im roditelji odsutni. Dakle, priprema ne podrazumeva pricanje, vec motivisanje deteta i odlucnost (ali ne i rigidnost) roditelja. Ne postoji "najgore vreme" vec samo laksa ili teza adaptacija. Cesto, nije dovoljno jasno kome je teze, majci ili detetu. Ali se zna ko je odrastao, a ko dete i ko donosi vazne odluke. Puno pozdrava i javite kako napreduje ucvrscivanje sigurne privrzenosti.
Pregledajte odgovore po oblastima