Majka sam devojčice od 12 godina. Vrlo je vedra i društvena, inteligentna osoba, lepa i zgodna, samostalna i zdrava. Do sada je bila odlična učenica. Ima lepe želje u vezi svog budućeg života. Moja ćerka je opuštena za nas obe. Ubedjena sam da je veoma inteligentna, odnosno da postoji potencijal za uspeh, i da školsko gradivo ni u kom slučaju ne prevazilazi njene mogućnosti. Ona je jedno zadovoljno dete koje zrači vedrinom. Sve ovo naglašavam upravo zato, što bih verovatno trebala da budem zadovoljna. Ali naravno, uvek ima neko ali…Smatram važnim odličan uspeh - ne kao stvar prestiža, ne kao svoj lični uspeh. Možda na celu situaciju utiče i to što sam i ja u školi bila “primeran djak”, “vukovac” (što mi sad apsolutno ništa ne znači), što sam završila fakultet i diplomirala u roku od četiri godine. Svesna sam da grešim, da se previše uplićem, da mora sama da vodi računa o svojim obavezama i da snosi odgovornost za svoje postupke. Imam podršku supruga, koji se ipak na upušta previše osim sporadično. Svesna sam da sam ja doprinela takvoj situaciji. Ne mogu ni da se pomirim sa situacijom. U situaciji sam da preispitujem svoje životne prioritete. Svesna da sam zanemarila svoj lični život, svoj emotivni odnos sa suprugom, i menjam svoj pristup stvarima. Znam da je problem i u tome što je često kritikujem (što se sve što je dobro podrazumeva, a loše ističe i analizira), ali gledajući oko sebe vidim da je ovo jedan surov svet, gde sve više vlada konkurencija. Verovatno mogu dobro da izanaliziram situaciju i postavim dijagnozu, ali meni treba terapija. Srdačan pozdrav

Odgovoreno: 23. 02. 2008.