Pitanje broj: #310

Postovana neispavana majko. Imati bebu nije nimalo jednostavan fizicki i umni posao. Za zenu to predstavlja i potpuno napustanje prvog (bezbriznog) i drugog (trudnickog) stanja i prelazak u trece ("agregatno") stanje ispunjeno protivurecnim osecanjima, dilemama, konfliktima, ali i emocionalnom ispunjenoscu zadovoljstvom kakvu samo roditelji mogu razumeti. Oblast spavanja odojceta, u nauci, za sada, predstavlja oblast nagadjanja vise nego znanja, neujednacene literature (vise esejisticke nego empirijske) i zato cu ovom pitanju posvetiti vise prostora. Ova oblast ujedno predstavlja aktivno polje sukoba dveju psihijatrijskih skola: psihoanaliticke i bihejvioralne, sto se odrazava kroz razlicite pristupe i savete o higijeni spavanja odojceta. Iako obrazci spavanja predstavljaju vise odraz temperamenta deteta nego nacina roditeljstva, budjenje po desetak puta tokom noci spada u domen poremecaja spavanja i bebe i mame. Deprivacija spavanja bebe utice na spavanje mame i obrnuto, a deprivacija spavanja mame utice na partnerski odnos mame i tate. Poremecaj spavanja onda postaje porodicni problem. Ukoliko je kod vase bebe poremecaj odrzavanja sna, cesto budjenje, otezano smirivanje i prelazak iz budnosti u lak san jedini manifestni problem (bez povecane dnevne razdrazljivosti, poremecaja odnosa u dijadi majka-beba, motornih poremecaja, bilo kojeg regulatornog poremecaja), poremecaj spavanja odojceta je sasvim pouzdan. Budjenje na svakih 20-30 min. u drugoj polovini noci ima objasnjenje u skracenju ukupnog trajanja faze plitkog i dubokog spavanja koje se kod odojceta inace krace negokod odraslih a faze plitkog spavanja dva puta vulnerabilnije nego kod odrslih. Otuda i cesce ilakse budjenje. Kratkotrajna budjenja su dakle normalna i ocekivana pojava, nakon kojih se beba samostalno uspavljuje. Zabrinjava to sto se vasa beba cesto budi i ostaje budna nakon toga. Posebno moze biti zabrinjavajuce to sto po budjenju vasa beba postaje motorno aktivna ("ide negde"). Iako mame cuju i najmanji sum koji beba proizvodi, ipak mislim da je bezbednije da spava u ogradjenom krevecu. Osim generalno povisene budnosti bebe, razlozi za cestim budjenjem mogu biti i zajednicko spavanje mame i bebe, pri cemu uplasena mama budi bebu cestim proverama. Drugi razlozi mogu biti u vezi sa rastom zuba, sto mozete prevenirati utrljavanjem lokalnih anestetika, zatim zapusen nos, zedj, temperaturne razlike, pa i hrkanje mame. Predlazem da bebi, ako je to moguce, omogucite da spava odvojeno od vas u svom kreveticu. Bebe imaju potrebu za toplotom majke i komunikacijom sa njom, ali pre svega, beba ima potrebu za spavanjem kada je vreme za spavanje. Uspavljivanje sisanjem nakon budjenja treba prekinuti. To bebi daje osecanje sigurnost, toplote, hranu (mada sa 11 mes. retko ima potrebu za pravim podojem), ali je ometa u razvoju i ucenju samoumirivanja. Budjenje i nocni podoji su do cetvrtog meseca imali biolosku vaznost za bebu, ali sa 11 meseci to predstavlja ponasanje koje se odvojilo od svog uzroka i predstavlja naviku koju odrzava majka, najcesce iz sopstvenih uverenja i strahova. Od sestog meseca dete ima bolju termoregulaciju i uveliko uzima drugu (cvrscu) hranu, tako da se potreba nocnog dojenja smanjuje na najvise jedno budjenje radi dojenja. Posle sestog meseca (najkasnije do devetog) nocno dojenje je nepotrebno jer se ocekuje da dete nocu spava a ne da vari hranu (70% dece u uzrastu od 9 meseci spava najmanje 5h u kontinuitetu bez budjenja). Medjutim, razumljivo je i zasto majke ne prekidaju sa nocnim dojenjem. Bebin plac je neverovatno snazna draz (po inezitetu plac moze dostici buku nteziteta pneumatske busilice za razbijanje betona), i u mozgu majke predstavlja signal za lucenje mleka. Uz sadejstvo materinskog instikta, strahova za zdravlje bebe i prirodne potrebe mame za snom nastaje snazna pokretacka snaga za automatizovano nudjenje dojke pri prvom placu bebe tokom spavanja. Medjutim, ukoliko se u preteranom i prezasticujucem roditeljskom ponasanju ucvrste obrasci ponasanja deteta koji bi trebali da isceznu na mladjem uzrastu, nastaje problem koji ometa detetov razvoj. Poremecaji spavanja izmedju prve i druge godine zivota bivaju udruzeni sa losim apetitom i zaostajanjem u rastu, razdrazljivoscu tokom dana, problemima u socijalizaciji i usvajanju razvojnih vestina. Priznajem, dodatnu zabunu unose i medicinski pamfleti koji promovisu fizicko zdravlje deteta dojenjem do dve godine. Problem sa takvim savetima je sto su uvek generalni i ne postuju individualni razvoj vec su skoncentrisani na jednu ili dve varijable npr. imunoloski status deteta i enzimska podrska, a zanemaruju sve ostalo, pogotovo emocionalni i umni razvoj, pa i cinjenicu da mleko tada nema ni pribliznu hranljivu vrednost potrebnu detetu, a da su komunikativne sposobnosti deteta daleko naprednije, tako da ono sa majkom ostvaruje mnogo slozeniji emocionalni odnos od onoga koji se desava tokom dojenja. Dakle, sta onda ciniti kada se dete probudi? Dve su mogucnosti. Kada ih procitate, pre svega zapisite spisak koraka koji cete preduzeti, kako se nebiste uspanicili na bebin plac, koji ce se i pojacati na promenu dosadasnjih navika. I) Prva mogucnost - ukoliko ne mozete da tolerisete bebin plac vec je uzimate u ruke, nunate, ljuljate dok ne zaspi, cinite to sve dok se beba potpuno ne opusti ("oklembesi") i dublje ne zaspi. Nestrpljivost i pozurivanje samo doprinosi da nakon spustanja bebe u krevetac ponovo zacujete plac. A onda sve iz pocetka, ali svaki put sve duze. Tek nakon 20-tak minuta nakon uspavljivanja beba ulazi u dubok san iz koga se tesko budi. Ukoliko se tokom noci probudi, ponekad je dovoljno pomaziti je po ledjima ili lagano pevusiti pa da se beba ponovo uspava. Ovaj metod cesto pomaze, ali je nepouzdan i moze pomoci u konverziji jednog nacina uspavljivanja u drugi, a da se fragmentisano spavanja ne menja. Dobra strana je sto ne podazumeva nudjenje dojke, a podrazumeva ukljucenje drugog roditelja kako bi mama predahnula. Tehnicki, svaki od ovih postupaka predstavlja potkrepljujucu reakciju na bebino ponasanje, tako da sustinski se bebi bitno ne pomaze u ucenju samouspavljivanja. Naravno,ovaj metod se preporucuje roditeljima koji sumnjaju i pored dokaza o dobrobiti drugih metoda. II) Druga mogucnost nosi gotovo sigurnu promenu nocnih obrazaca spavanja, u periodu od 3-5 dana, najduze do dve nedelje, u zavisnosti koje se bihejvioralne tehnike primenjuju. Generalno, bihejvioralni terapeuti predlazu dva osnovna postupka: a) primena pozitivnih rituala pre spavanja kao predvidljiv znak za umirivanje bebe (pad budnosti, eng.arousal, a uvecanje prikladnog ponasanja), a povezani su sa pozitivnim interakcijama izmedju deteta i roditelja. Kao posebno povoljan metod predlaze se masaza odojceta ili deteta. Osim promene obrzaca uspavljivanja i spavanja, primena masaze povezana je i sa pozitivnim efektima na ucenje, rast, razvoj, jer umanjuje nivo stres hormona kortizola, adrenalina i noradrenalina, a dovodi do povecanja tzv. "hormona srece" - serotonina. Kod adolescenata pad bunosti primenom masaze registruje se i na EEG aktivnosti. Kada se uvedu rituali kao signal pred spavanje, onda se i vreme odlaska na spavanje moze pomerati ka zeljenom terminu. Pozitivni rituali se odvijaju van detetovog kreveca. b) Trening samouspavljivanja, u svom izvornom doktrinarnom pristupu, iskljucuje roditeljske intervencije tokom spavanja. Podrazumeva stavljanje deteta u krevetac dok je jos uvek budno ("pospano ali budno") i pustiti da se dete "placuci uspava". Tehnicki, neintervenisanje roditelja, umanjuje ponavljanje "neprikladnog" ponasanja bebe u vreme uspavljivanja i spavanja. Plakanje, bes, pozivi deteta, moraju biti ignorisani potpuno (nemodifikovan program), izuzev ako je dete bolesno, povredjeno ili nebezbedno. Ocekivano je da se tokom prve noci ponasanje dramaticno pogorsa (dugo plakanje, cesce budjenje), ali se nakon 3 do 5 noci ponasanje dramaticno menja. Uspeh zavisi iskljucivo od doslednosti roditelja. Ukoliko roditelji budu reagovali na plac deteta, program postaje neefikasan i dolazi do pogorsanja, jer se plac i bes onda potkrepljuju. Modifikovani progaram (za roditelje koji slabo tolerisu ponasanje deteta dozivljavajuci ga kao patnju, a ne kao ucenje novog ponasanja) podrazumeva da roditelj moze biti u istoj sobi sa detetom i mogucnost da verbalno ili dodirom utesi dete (ne duze od 60 sekundi u intervalima od 20 minuta). Ove intervale treba produziti kako roditelji postaju opusteniji. Iako preporuceni program moze izgledati surovo, on je u mnogim drzavama sveta preporucen od strane pedijatrijskih asocijacija i decjih psihijatara i pokazao se kao najuspesniji metod koji uci dete i pomaze mu u razvoju potrebnih vestina, a roditelje odvaja od prezasticujuceg ponasanja koje, ako posteno analiziramo, nije nista drugo nego nudjenje poruke detetu da nije bezbedno, a sa druge strane ni privrzenost majke i deteta tada nije sigurna. U nadi da cete u ovom iscrpnom (i iscrpljujucem) odgovoru pronaci motiv za promenu, srdacno vas pozdravljam. Meni ce nagrada za ulozeni trud biti i vas povratni odgovor o promenama koje su se dogodile.