Postovani, mozda sve ovo sto cu Vam izneti i nije problem, mozda se samo ja kao majka ne snalazim u celoj prici. Imam sina starog 8 godina. Veoma je osetljiv i nenormalno meni privrzen. Sa njegove nepune tri godine razvela sam se od njegovog oca zbog njegove bolesti i dijagnoze paranodina shizofrenia. Tada, a i sada smatram da je tako najbolje za dete i za mene. U medjuvremenu otac mu se lecio na klinici u Palmoticevoj i ja svim snagama guram da se taj odnos koliko toliko realizuje u sto je moguce normalnijim i korektnim odnosima. Dete vikendom odlazi kod oca i bude zadovoljan provedenim vremenom. S druge strane, neposredno nakon razvoda moj sin se fiksirao i ulogu oca zamenio mojim bratom. No, kako zivot pise romane, moj brat je morao da nas napusti i ode u inostranstvo gde je zapoceo svoj zivot. Od tada dete pati za ujakom, a kada ujak dodje postavlja kriterijume i zahteve sve u cilju da se sestric ne razmazi... hmmm meni je to malo cinicno sa strane mog brata... no... fiksirala bih se na problem. Sve ove okolnosti koje okruzuje moje dete dovode do njegovog aktivnog odbijanja da uci! i izvrsava svoje obaveze. I samoj mi nije jasno kako donosi i ove ocene. Povlaci se svaki put kada mu nesto nije dovoljno jasno, domaci zadatak je nocna mora, a s druge strane, zeli, jezivo zeli uspeh i s druge strane strah od neuspeha. Kako uliti samopouzdanje i bez vike naterati dete i ubediti ga da on moze sve to da uradi bez muke i da ce postici dobre rezultate i biti najbolji djak. S druge strane, ne dozvoljava mi da sama idem bilo gde. Ni kod drugarice, ni kod lekara, zubara... a o neutralnim izlascima da i ne govoroim. Svuda mora on sa mnom. Kako ga na najbolji nacin ubediti da je normalno da imam bar delic samo svog zivota? Unapred zahvalna
Poštovana, sve što ste mi opisali iz porodičnog života vas i deteta svakom čoveku može stvoriti dovoljno konfuzije da makar na trenutak izgubi sopstveni identitet i GRANICE u odnosima. Tako je sa odraslima, a šta onda reći za decu koja posmatraju odrasle učeći od njih gde su granice i ko donosi pravila i ko ima kakvu ulogu u njihovom životu. Nakon razvod, ženama je u proseku potrebno 2-3 godine, pogotovo ako su samohrane majke, da povrate psihološku stabilnost i redefinišu svoj život. Kod vas je to ova godina. To je i vaš brat izgleda primećivao i davao vam podršku u postavljanju granica u ponašanju deteta ("da se ne razmazi"). Medjutim, ujak nije roditelj i ne treba da ulazi u nadmetanje sa roditeljem. U pravu ste za viku. Ona ne uliva samopouzdanje, već ga oduzima. Ubedjivanje je neefikasno, ukoliko nema motivacije i iščekivanje nagrade. Olako dobijene nagrade gase motivaciju i ne uče decu da se bore za cilj. Zato napravite jasan dogovor (GRANICE), oko toga šta ko želi i kako se do toga dolazi, a kako se stvari mogu i izgubiti. Kako ubediti, pa kako ubediti? Sa osmogodišnjakom se ne ubeđuje, jer ako roditelj saopštava detetu da želi delić vremena samo za sebe onda ne treba sa detetom da raspravlja da li je to istina ili ne. Ali ako želite da se vaše dete ne ponaša kao vaš kontrolor, onda se vi potrudite najbolje što možete da nauči drugačije ponašanje. Prvo ga motivište kvalitetno provedenim zajedničkim vremenom (da vas se raželi), bez kupovine igračaka, onda mu saopštite i učinite to što želite samo za sebe, a njega onda nagradite za razumevanje kada pokaže pozeljno ponašanje.
Pitanje broj: #2090
Postovani, mozda sve ovo sto cu Vam izneti i nije problem, mozda se samo ja kao majka ne snalazim u celoj prici. Imam sina starog 8 godina. Veoma je osetljiv i nenormalno meni privrzen. Sa njegove nepune tri godine razvela sam se od njegovog oca zbog njegove bolesti i dijagnoze paranodina shizofrenia. Tada, a i sada smatram da je tako najbolje za dete i za mene. U medjuvremenu otac mu se lecio na klinici u Palmoticevoj i ja svim snagama guram da se taj odnos koliko toliko realizuje u sto je moguce normalnijim i korektnim odnosima. Dete vikendom odlazi kod oca i bude zadovoljan provedenim vremenom. S druge strane, neposredno nakon razvoda moj sin se fiksirao i ulogu oca zamenio mojim bratom. No, kako zivot pise romane, moj brat je morao da nas napusti i ode u inostranstvo gde je zapoceo svoj zivot. Od tada dete pati za ujakom, a kada ujak dodje postavlja kriterijume i zahteve sve u cilju da se sestric ne razmazi... hmmm meni je to malo cinicno sa strane mog brata... no... fiksirala bih se na problem. Sve ove okolnosti koje okruzuje moje dete dovode do njegovog aktivnog odbijanja da uci! i izvrsava svoje obaveze. I samoj mi nije jasno kako donosi i ove ocene. Povlaci se svaki put kada mu nesto nije dovoljno jasno, domaci zadatak je nocna mora, a s druge strane, zeli, jezivo zeli uspeh i s druge strane strah od neuspeha. Kako uliti samopouzdanje i bez vike naterati dete i ubediti ga da on moze sve to da uradi bez muke i da ce postici dobre rezultate i biti najbolji djak. S druge strane, ne dozvoljava mi da sama idem bilo gde. Ni kod drugarice, ni kod lekara, zubara... a o neutralnim izlascima da i ne govoroim. Svuda mora on sa mnom. Kako ga na najbolji nacin ubediti da je normalno da imam bar delic samo svog zivota? Unapred zahvalna
Odgovoreno: 23. 12. 2007.Poštovana, sve što ste mi opisali iz porodičnog života vas i deteta svakom čoveku može stvoriti dovoljno konfuzije da makar na trenutak izgubi sopstveni identitet i GRANICE u odnosima. Tako je sa odraslima, a šta onda reći za decu koja posmatraju odrasle učeći od njih gde su granice i ko donosi pravila i ko ima kakvu ulogu u njihovom životu. Nakon razvod, ženama je u proseku potrebno 2-3 godine, pogotovo ako su samohrane majke, da povrate psihološku stabilnost i redefinišu svoj život. Kod vas je to ova godina. To je i vaš brat izgleda primećivao i davao vam podršku u postavljanju granica u ponašanju deteta ("da se ne razmazi"). Medjutim, ujak nije roditelj i ne treba da ulazi u nadmetanje sa roditeljem. U pravu ste za viku. Ona ne uliva samopouzdanje, već ga oduzima. Ubedjivanje je neefikasno, ukoliko nema motivacije i iščekivanje nagrade. Olako dobijene nagrade gase motivaciju i ne uče decu da se bore za cilj. Zato napravite jasan dogovor (GRANICE), oko toga šta ko želi i kako se do toga dolazi, a kako se stvari mogu i izgubiti. Kako ubediti, pa kako ubediti? Sa osmogodišnjakom se ne ubeđuje, jer ako roditelj saopštava detetu da želi delić vremena samo za sebe onda ne treba sa detetom da raspravlja da li je to istina ili ne. Ali ako želite da se vaše dete ne ponaša kao vaš kontrolor, onda se vi potrudite najbolje što možete da nauči drugačije ponašanje. Prvo ga motivište kvalitetno provedenim zajedničkim vremenom (da vas se raželi), bez kupovine igračaka, onda mu saopštite i učinite to što želite samo za sebe, a njega onda nagradite za razumevanje kada pokaže pozeljno ponašanje.
Pregledajte odgovore po oblastima