Poštovani doktore,
imam ćerkicu od 6,5 godina, koja je prošle godine pošla po prvi put u vrtić, do tada je čuvala baka. Prvih mesec dana je bila oduševljena, ali se prehladila i odbila ponovo da ide, posle naše borbe, ona ponovo kreće i opet odbija da ide, napokon opet polazi posle šest meseci. Tada nam u vrtiću kažu da zbog rekonstrukcija dovedemo dete za sedam dana. Ona tada prestaje skroz da ide, a sada je počelo i predškolsko. Svako jutro, budimo je, žurimo na posao, a ona beži, vrišti, plače i neće da čuje da ide tamo. Razgovarala sam sa vaspitačima, nisu ništa čudno primetili, a ona mi kaže da ima tremu tamo da ode. Od tada ona po ceo dan čita, gleda bukvar, uči pesmice sama, a u vrtić neće nipošto. Ne znam šta je u pitanju i šta joj se tamo ne sviđa, ali i suprug i ja ujutru žurimo na posao. Inače, ima sestru osmi razred, koju posmatra kad uči, pa uči i ona, u svemu je staložena i razumna, sem oko vrtića, sada je kasno da je prebacim u osnovnu školu, a potreban je sertifikat za upis u prvi razred iduće godine. Mi smo očajni, vodimo je kod bake i tada se smiri, inače se budi i sva je zabrinuta ako pomenemo vrtić. Uveče sve spremi i kaže da će da ide, ali ujutru lom. Tamo ako ode odmah se adaptira, ali nikako da ode.
Pomoć, molim Vas. Pričali smo joj i o prijateljstvu i svemu, ali ona kao da se boji hijerarhije među njenim vršnjacima, imam taj osećaj, a uvredi se ako je učiteljica rekla da popravi crtež ili da peva i neće da ide. Inače bila uvek umiljato i krotko dete, ali kao da je u zadnje vreme preuzela model ponašanja starije ćerke, koja je u periodu tinejdžerskog bunta.
Hvala unapred,
Ines
Poštovana gđo Ines,
Predškolske ustanove su deo vaspitno-obrazovnog sistema i obavezno je prisustvo dece da bi se pripremila za obaveze i pravila u grupi, kakve ih očekuju u školu. Postavlja se pitanje kako ćete se ponašati kada bude vreme da krene u školu i kada to bude odbijala tražeći da ostane kod bake i tamo uči? Da li odvođenje kod bake pomaže rešavanju ili održavanju problema? Slažem se da je otežavajuća okolnost prisutvo buntovnog adolescenta (što je i odlika adolescencije), ali snaga porodice je u tome da i u tako komplikovanim porodičnim okolnostima roditelji ne prepuste deci moć odlučivanja u porodici. U uzrastu od 6,5 god., a pogotovo kod vaše kćeri, ne može se govoriti o strahu od odvajanja od roditelja niti o adolescentnom buntu, ali se može govoriti o instrumentalizaciji roditelja. U ovim situacijama, dakle, naješće su od presudne važnosti ne reakcije deteta, već ukućana. Da li vaše reakcije pomazu da se ona adaptira na odlaske ili pomažu da nauči da treba da vrišti i da to uvek pokažda bi se \"spasila\" od predškolskog? Kao ohrabrenje neka vam je na umu da se radi o prolaznom stanju, a ne mentalnom poremećaju, koje se prevazilazi uz više hrabrosti i odlučnosti. Ne tražite obećanja od nje, već joj jednostavno ukažite na posledice za ispunjavanje i neispunjavanje obaveza (dobre i loše, konkretne \"sada i ovde\", a NE plašenjem da neće biti ni za školu da ništa neće postići u životu i sl.). Jutarnja užurbanost takođe može biti kritična. Napravite dogovor o jutarnjim obavezama i nagradi i \"kazni\" ukolko se ne izvršavaju. Vi možete ustati i koji minut ranije da ne bi bilo napetosti, jer se tada dešavanja pogoršavaju, a rešenja izgleda samo održavaju problem. O \'trikovima\' u pripremi deteta, relaksaciji, motivaciji i nagradjivanju poželjnog ponašanja predlažem da se konsultujete sa sa psihologom obdaništa i samim vaspitačicama koje svojim i savetima iskustvom mogu veoma pomoći. Ukoliko dete pokazuje i druge psihološke smetnje (strahovi, nersapoloženje, odbijanje hrane, poremećaj spavanja itd.), potrebno je potražiti i pomoć dečjeg psihijatra. Srdačno, Miša
Pitanje broj: #12539
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 12. 10. 2008.imam ćerkicu od 6,5 godina, koja je prošle godine pošla po prvi put u vrtić, do tada je čuvala baka. Prvih mesec dana je bila oduševljena, ali se prehladila i odbila ponovo da ide, posle naše borbe, ona ponovo kreće i opet odbija da ide, napokon opet polazi posle šest meseci. Tada nam u vrtiću kažu da zbog rekonstrukcija dovedemo dete za sedam dana. Ona tada prestaje skroz da ide, a sada je počelo i predškolsko. Svako jutro, budimo je, žurimo na posao, a ona beži, vrišti, plače i neće da čuje da ide tamo. Razgovarala sam sa vaspitačima, nisu ništa čudno primetili, a ona mi kaže da ima tremu tamo da ode. Od tada ona po ceo dan čita, gleda bukvar, uči pesmice sama, a u vrtić neće nipošto. Ne znam šta je u pitanju i šta joj se tamo ne sviđa, ali i suprug i ja ujutru žurimo na posao. Inače, ima sestru osmi razred, koju posmatra kad uči, pa uči i ona, u svemu je staložena i razumna, sem oko vrtića, sada je kasno da je prebacim u osnovnu školu, a potreban je sertifikat za upis u prvi razred iduće godine. Mi smo očajni, vodimo je kod bake i tada se smiri, inače se budi i sva je zabrinuta ako pomenemo vrtić. Uveče sve spremi i kaže da će da ide, ali ujutru lom. Tamo ako ode odmah se adaptira, ali nikako da ode.
Pomoć, molim Vas. Pričali smo joj i o prijateljstvu i svemu, ali ona kao da se boji hijerarhije među njenim vršnjacima, imam taj osećaj, a uvredi se ako je učiteljica rekla da popravi crtež ili da peva i neće da ide. Inače bila uvek umiljato i krotko dete, ali kao da je u zadnje vreme preuzela model ponašanja starije ćerke, koja je u periodu tinejdžerskog bunta.
Hvala unapred,
Ines
Poštovana gđo Ines,
Predškolske ustanove su deo vaspitno-obrazovnog sistema i obavezno je prisustvo dece da bi se pripremila za obaveze i pravila u grupi, kakve ih očekuju u školu. Postavlja se pitanje kako ćete se ponašati kada bude vreme da krene u školu i kada to bude odbijala tražeći da ostane kod bake i tamo uči? Da li odvođenje kod bake pomaže rešavanju ili održavanju problema? Slažem se da je otežavajuća okolnost prisutvo buntovnog adolescenta (što je i odlika adolescencije), ali snaga porodice je u tome da i u tako komplikovanim porodičnim okolnostima roditelji ne prepuste deci moć odlučivanja u porodici. U uzrastu od 6,5 god., a pogotovo kod vaše kćeri, ne može se govoriti o strahu od odvajanja od roditelja niti o adolescentnom buntu, ali se može govoriti o instrumentalizaciji roditelja. U ovim situacijama, dakle, naješće su od presudne važnosti ne reakcije deteta, već ukućana. Da li vaše reakcije pomazu da se ona adaptira na odlaske ili pomažu da nauči da treba da vrišti i da to uvek pokažda bi se \"spasila\" od predškolskog? Kao ohrabrenje neka vam je na umu da se radi o prolaznom stanju, a ne mentalnom poremećaju, koje se prevazilazi uz više hrabrosti i odlučnosti. Ne tražite obećanja od nje, već joj jednostavno ukažite na posledice za ispunjavanje i neispunjavanje obaveza (dobre i loše, konkretne \"sada i ovde\", a NE plašenjem da neće biti ni za školu da ništa neće postići u životu i sl.). Jutarnja užurbanost takođe može biti kritična. Napravite dogovor o jutarnjim obavezama i nagradi i \"kazni\" ukolko se ne izvršavaju. Vi možete ustati i koji minut ranije da ne bi bilo napetosti, jer se tada dešavanja pogoršavaju, a rešenja izgleda samo održavaju problem. O \'trikovima\' u pripremi deteta, relaksaciji, motivaciji i nagradjivanju poželjnog ponašanja predlažem da se konsultujete sa sa psihologom obdaništa i samim vaspitačicama koje svojim i savetima iskustvom mogu veoma pomoći. Ukoliko dete pokazuje i druge psihološke smetnje (strahovi, nersapoloženje, odbijanje hrane, poremećaj spavanja itd.), potrebno je potražiti i pomoć dečjeg psihijatra. Srdačno, Miša
Pregledajte odgovore po oblastima