Poštovani,
Imam dve devojčice (dvojajčane bliznakinje) od nepune 3 godine starosti. Dakle, rastu u potpuno istim uslovima, na isti način ih muž i ja vaspitavamo. Od samog rođenja pokazivale su različitosti u tom smislu što je jedna bila mirnija i umiljatija, a druga je prava mala prznica. U poslednjih par meseci stanje postalo alarmantno. Mala prznica na sve reaguje negodujući, hvataju je periodi besa, kada počinje da razbacuje stvari, da se otima, histeriše, napada sestru, gura je, čupa, udara. To isto radi i nama roditeljima. Bilo kakav oblik saradnje sa njom ostaje bezuspešan. Napominjem da je jako inteligentno i oštroumno dete i mnogo više zna od svojih vršnjaka, pa i od svoje sestre. Pored svega navedenog pokazuje i znake sebičnosti, tipa otimanja igračke od sestre, iako ima istu takvu igračku, ali ona želi baš tu koja je u sestrinim rukama. Ako joj ova ne da, nastaje fizičko maltretiranje, kada već moramo da se umešamo. Pokušavali smo da pričamo sa njom i da joj nekako usadimo u glavicu da to što radi nije lepo, a ako pokušamo da je zagrlimo i poljubimo, pri tim pričama ona se otima i počinje histerično da plače. Pokušavamo tada da je ignorišemo u nadi da će je proći. Međutim to se ne dešava, tada kao da upadne u neki delirijum, jeca i ponavlja jednu te istu reč i to može da traje i po sat vremena. Odvlačenje pažnje na nešto drugo ne pomaže. Svesni smo mi da je ovo jedini ispravni način vaspitavanja dece, ali smo zbog takvog njenog ponašanja prinuđeni da je ponekad udarimo po guzi. Onda iz predhodnog stanja upada u novo, kada neutešno plače i traži da je čvrsto zagrlimo i da se pomirimo, što i činimo. To mirenje je i dalje uz plač i traje dugo, nakon čega se malo primiri i obeća da će biti dobra. Taj period da je dobra traje vrlo kratko. Iscrpljeni smo i fizički i psihički.
Pitamo se da li je vreme da potražimo stručnu pomoć za našu devojčicu?
Molim Vas da mi odgovorite da li je ovo prolazna faza kod dece ili zaista nešto nije u redu sa nama ili sa našim detetom?
Iz Vašeg pisma može se naslutiti da se radi o dva različita pristupa prema dve različite devojčice, iako su bliznakinje. Različite u onoj meri u kojoj ih vi tako vidite, ali ne tako što je jedna mirna umiljata, a druga prznica, već da je \"mala prznica\" oštroumnija i da više zna od svoje sestre. To često kod roditelja može dovesti i do nebalansiranog odnosa prema dva deteta bez obzira što imate utisak da ih isto vaspitavate. Ukoliko biste imali video kameru uključenu čitavog dana u kući i sami biste bili začuđeni koliko vaše ponašanje može razlikovati. Pa i da je tako, reći ćete, ona to svojim ponašanjem izaziva. Ali to obično nije tako. Najčešće tantrumima (izlivima besa) prethodi reagovanje okoline (ili odsustvo adekvatnog reagovanja) kojim se može predvideti da će izazvati bes, a to je naješće očekivanje da će se ona pametnija sama zaigrati, sama utešiti, drugačije reagovati, jer je \"oštroumnija\", a da slabijoj ipak treba pomoći. Time se jedno dete favorizuje a drugo zapostavi. To su naravno najčešće veoma suptilne nijanse, ali ih deca detektuju. To znamo jer starija deca komentarišu to kao \"vi nju više volite nego mene\", a onda roditelji ulaze u zamku pravdanja i obasipanja pažnjom koje ništa drugo za detet ne učini osim što mu pomogne da razume da što je ponašanje gore, to je ponašanje roditelja poželjnije. Da bi se iscrpljivanje prekinulo, a vi decu naučili kontroli ponašanja, potrebno je napraviti par izmena u pristupu koje će podrazumevati sprečavanje pojave tantruma, promenu pristupa kada se pojavi i učenje novog prihvatljivijeg ponašanja. O svemu možete pročitati u tekstovima \"Kako izći na kraj sa detetetovom ljutnjom\" i sličnim na ovom sajtu. Savetovanje sa nekim psihologom ili dečjim psihijatrom je naravno korisno, pre svega ukoliko poznaje principe bihejvioralnog pristupa, sa konkretnim savetima i intervencijama.
Srdačno
Pitanje broj: #11981
Poštovani,
Odgovoreno: 04. 10. 2008.Imam dve devojčice (dvojajčane bliznakinje) od nepune 3 godine starosti. Dakle, rastu u potpuno istim uslovima, na isti način ih muž i ja vaspitavamo. Od samog rođenja pokazivale su različitosti u tom smislu što je jedna bila mirnija i umiljatija, a druga je prava mala prznica. U poslednjih par meseci stanje postalo alarmantno. Mala prznica na sve reaguje negodujući, hvataju je periodi besa, kada počinje da razbacuje stvari, da se otima, histeriše, napada sestru, gura je, čupa, udara. To isto radi i nama roditeljima. Bilo kakav oblik saradnje sa njom ostaje bezuspešan. Napominjem da je jako inteligentno i oštroumno dete i mnogo više zna od svojih vršnjaka, pa i od svoje sestre. Pored svega navedenog pokazuje i znake sebičnosti, tipa otimanja igračke od sestre, iako ima istu takvu igračku, ali ona želi baš tu koja je u sestrinim rukama. Ako joj ova ne da, nastaje fizičko maltretiranje, kada već moramo da se umešamo. Pokušavali smo da pričamo sa njom i da joj nekako usadimo u glavicu da to što radi nije lepo, a ako pokušamo da je zagrlimo i poljubimo, pri tim pričama ona se otima i počinje histerično da plače. Pokušavamo tada da je ignorišemo u nadi da će je proći. Međutim to se ne dešava, tada kao da upadne u neki delirijum, jeca i ponavlja jednu te istu reč i to može da traje i po sat vremena. Odvlačenje pažnje na nešto drugo ne pomaže. Svesni smo mi da je ovo jedini ispravni način vaspitavanja dece, ali smo zbog takvog njenog ponašanja prinuđeni da je ponekad udarimo po guzi. Onda iz predhodnog stanja upada u novo, kada neutešno plače i traži da je čvrsto zagrlimo i da se pomirimo, što i činimo. To mirenje je i dalje uz plač i traje dugo, nakon čega se malo primiri i obeća da će biti dobra. Taj period da je dobra traje vrlo kratko. Iscrpljeni smo i fizički i psihički.
Pitamo se da li je vreme da potražimo stručnu pomoć za našu devojčicu?
Molim Vas da mi odgovorite da li je ovo prolazna faza kod dece ili zaista nešto nije u redu sa nama ili sa našim detetom?
Iz Vašeg pisma može se naslutiti da se radi o dva različita pristupa prema dve različite devojčice, iako su bliznakinje. Različite u onoj meri u kojoj ih vi tako vidite, ali ne tako što je jedna mirna umiljata, a druga prznica, već da je \"mala prznica\" oštroumnija i da više zna od svoje sestre. To često kod roditelja može dovesti i do nebalansiranog odnosa prema dva deteta bez obzira što imate utisak da ih isto vaspitavate. Ukoliko biste imali video kameru uključenu čitavog dana u kući i sami biste bili začuđeni koliko vaše ponašanje može razlikovati. Pa i da je tako, reći ćete, ona to svojim ponašanjem izaziva. Ali to obično nije tako. Najčešće tantrumima (izlivima besa) prethodi reagovanje okoline (ili odsustvo adekvatnog reagovanja) kojim se može predvideti da će izazvati bes, a to je naješće očekivanje da će se ona pametnija sama zaigrati, sama utešiti, drugačije reagovati, jer je \"oštroumnija\", a da slabijoj ipak treba pomoći. Time se jedno dete favorizuje a drugo zapostavi. To su naravno najčešće veoma suptilne nijanse, ali ih deca detektuju. To znamo jer starija deca komentarišu to kao \"vi nju više volite nego mene\", a onda roditelji ulaze u zamku pravdanja i obasipanja pažnjom koje ništa drugo za detet ne učini osim što mu pomogne da razume da što je ponašanje gore, to je ponašanje roditelja poželjnije. Da bi se iscrpljivanje prekinulo, a vi decu naučili kontroli ponašanja, potrebno je napraviti par izmena u pristupu koje će podrazumevati sprečavanje pojave tantruma, promenu pristupa kada se pojavi i učenje novog prihvatljivijeg ponašanja. O svemu možete pročitati u tekstovima \"Kako izći na kraj sa detetetovom ljutnjom\" i sličnim na ovom sajtu. Savetovanje sa nekim psihologom ili dečjim psihijatrom je naravno korisno, pre svega ukoliko poznaje principe bihejvioralnog pristupa, sa konkretnim savetima i intervencijama.
Srdačno
Pregledajte odgovore po oblastima