kao i vecina mojih teenage vrsnjaka,imam problem sa roditeljima,tacnije sa majkom.Od svoje osme godine sam krenula da se takmicim u violini,i do sada,do 16.godine,osvojila sam 30 prvih nagrada.Mojoj mami nikad nista nije dovoljno.Pred svako takmicenje mi pravi neopisive i stresne scene. Ceo zivot igra igru vruce-hladno.Vredja me i omalovazava a kasnije se pravi da je sve u redu. Najvise me pogadja sto tata nikad nema petlju da me brani.Njih dvoje su se ranije dosta svadjali,cak su i razvod spominjali,ali ta ideja je sama od sebe nestala.Sada se sve redje svadjaju ali je moja mama sve svoje ambicije pretocila u mene. Mislim da sam vrlo odgovorna osoba.Da nisam ne bih upisala muzicku akademiju sa 15 godina i imala sve desetke. Jako mi je tesko da slusam price prijatelja kako se divno provode na Adi,a ja smem da izadjem jednom u dve nedelje u obliznji kafic,na sat vremena. Nervira me sto nema poverenja u mene.Stalno me vozi na akademiju,zivka na telefon... Ponekad zaista pozelim da sam ptica i da mogu da odletim na kratko,osetim malo slobode i pobegnem od batina...zvuci decije,otrcana fraza,ali istinita. Zaista ne mogu da istrpim kad osoba,koja treba da je prepuna ljubavi i razumevanja,u meni budi samo strah i tugu. Svaki dan mi govori da nikad necu postati dobar covek kao sto je ona,da sam bezobrazna,nezahvalna. Svaki dan mi prica o tome koliko se ona zrtvovala za mene,a da joj ja vracam nezahvalnoscu.Imam stariju sestru,prema njoj je skoro sasvim normalna.Zasto je drugacija prema meni?Imam utisak da ona ne voli mene,vec samo cerku koja svira violinu. Uzasno mi je sto skoro svakodnevno trpim strahovito nasilje.Batine,modrice,cupanje,ogrebotine,guranje na radijator...galama...sastavni deo mog zivota. Ali,opet se zapitam,mozda ja preterujem? Iako niko drugi osim nje to ne vidi,mozda sam se ja promenila? Vise puta sam s njom razgovarala o tome,cak sam predlagala da odemo zajedno u neko savetovaliste,ali ona bi napravila scenu:izmlatila bi me,spakovala stvari i cekala da je molim da ostane.Manipulativno i odvratno.Govori da me je mrzela i pre nego sto sam se rodila,a posle me pita-da li me volis?Govori da joj je najveca zivotna greska bila sto je radjala decu i savetuje me da nikada ne ponovim njenu gresku. I sta ja da joj kazem?! Sve vise vidim kako zapadam u krize,ne vezbanja,depresije...nemam volje ni snage da se izborim.Razmisljala sam o psihoterapiji,ali,opet,ovo je sve mozda samo jedna pubertetska kriza.Ali,znam da ne mogu vise.Dokle? Ima toga jos,ali ne mogu da pisem. Bilo kakav savet?
veoma me je uznemirilo tvoje pismo. Tvoj opis odnosa saroditeljima, pogotovo sa majkom prevazilazi uobicajene "probleme saroditeljima". Stanje u kome neko "skoro svakodnevno trpi strahovito nasilje.Batine,modrice,cupanje,ogrebotine,guranje na radijator...galama...sastavnideo mog zivota.", nije stanje psiholoskog zdravlja i blagostanja. Naprotiv.U takvoj situaciji svaki vid savetovanja, psihoterapije i sl. nemaju bitnoguticaja na psiholosko stanje osobe, pogotovo adolescenta, sve dok je izlozenbilo kakvoj vrsti nasilja torture, eksplatacije. Stoga, da bi se pomocpruzila, prvo mora prestati sve ono sto si mi napisala! To prakticno znacida uz psihijatra, mora reagoviti i institucije kao sto je Centar zasocijalni rad. U Beogradu u Institutu za mentalno zdravlje (u Palmoticevoj)postoji tim za zastitu dece i omladine od zlostavljanja i zanemarivanja(ZOZZ), gde se od psihijatra za adolescente, psihologa i socijalnog radnikamogu dobiti sve informacije o konkretnim postupci u slucajevima kakve tiopisujes, gde smatram da je neophodno da reagujes. Time ces pomoci sebi,majci i porodici da nadjete neki drugaciji nacin zajednickog zivljenja. Ovajnije prihvatljiv. Srecno.
Pitanje broj: #1153
Postovani dr Stankovic,
Odgovoreno: 09. 09. 2007.kao i vecina mojih teenage vrsnjaka,imam problem sa roditeljima,tacnije sa majkom.Od svoje osme godine sam krenula da se takmicim u violini,i do sada,do 16.godine,osvojila sam 30 prvih nagrada.Mojoj mami nikad nista nije dovoljno.Pred svako takmicenje mi pravi neopisive i stresne scene. Ceo zivot igra igru vruce-hladno.Vredja me i omalovazava a kasnije se pravi da je sve u redu. Najvise me pogadja sto tata nikad nema petlju da me brani.Njih dvoje su se ranije dosta svadjali,cak su i razvod spominjali,ali ta ideja je sama od sebe nestala.Sada se sve redje svadjaju ali je moja mama sve svoje ambicije pretocila u mene. Mislim da sam vrlo odgovorna osoba.Da nisam ne bih upisala muzicku akademiju sa 15 godina i imala sve desetke. Jako mi je tesko da slusam price prijatelja kako se divno provode na Adi,a ja smem da izadjem jednom u dve nedelje u obliznji kafic,na sat vremena. Nervira me sto nema poverenja u mene.Stalno me vozi na akademiju,zivka na telefon... Ponekad zaista pozelim da sam ptica i da mogu da odletim na kratko,osetim malo slobode i pobegnem od batina...zvuci decije,otrcana fraza,ali istinita. Zaista ne mogu da istrpim kad osoba,koja treba da je prepuna ljubavi i razumevanja,u meni budi samo strah i tugu. Svaki dan mi govori da nikad necu postati dobar covek kao sto je ona,da sam bezobrazna,nezahvalna. Svaki dan mi prica o tome koliko se ona zrtvovala za mene,a da joj ja vracam nezahvalnoscu.Imam stariju sestru,prema njoj je skoro sasvim normalna.Zasto je drugacija prema meni?Imam utisak da ona ne voli mene,vec samo cerku koja svira violinu. Uzasno mi je sto skoro svakodnevno trpim strahovito nasilje.Batine,modrice,cupanje,ogrebotine,guranje na radijator...galama...sastavni deo mog zivota. Ali,opet se zapitam,mozda ja preterujem? Iako niko drugi osim nje to ne vidi,mozda sam se ja promenila? Vise puta sam s njom razgovarala o tome,cak sam predlagala da odemo zajedno u neko savetovaliste,ali ona bi napravila scenu:izmlatila bi me,spakovala stvari i cekala da je molim da ostane.Manipulativno i odvratno.Govori da me je mrzela i pre nego sto sam se rodila,a posle me pita-da li me volis?Govori da joj je najveca zivotna greska bila sto je radjala decu i savetuje me da nikada ne ponovim njenu gresku. I sta ja da joj kazem?! Sve vise vidim kako zapadam u krize,ne vezbanja,depresije...nemam volje ni snage da se izborim.Razmisljala sam o psihoterapiji,ali,opet,ovo je sve mozda samo jedna pubertetska kriza.Ali,znam da ne mogu vise.Dokle? Ima toga jos,ali ne mogu da pisem. Bilo kakav savet?
Draga M.,
veoma me je uznemirilo tvoje pismo. Tvoj opis odnosa saroditeljima, pogotovo sa majkom prevazilazi uobicajene "probleme saroditeljima". Stanje u kome neko "skoro svakodnevno trpi strahovito nasilje.Batine,modrice,cupanje,ogrebotine,guranje na radijator...galama...sastavnideo mog zivota.", nije stanje psiholoskog zdravlja i blagostanja. Naprotiv.U takvoj situaciji svaki vid savetovanja, psihoterapije i sl. nemaju bitnoguticaja na psiholosko stanje osobe, pogotovo adolescenta, sve dok je izlozenbilo kakvoj vrsti nasilja torture, eksplatacije. Stoga, da bi se pomocpruzila, prvo mora prestati sve ono sto si mi napisala! To prakticno znacida uz psihijatra, mora reagoviti i institucije kao sto je Centar zasocijalni rad. U Beogradu u Institutu za mentalno zdravlje (u Palmoticevoj)postoji tim za zastitu dece i omladine od zlostavljanja i zanemarivanja(ZOZZ), gde se od psihijatra za adolescente, psihologa i socijalnog radnikamogu dobiti sve informacije o konkretnim postupci u slucajevima kakve tiopisujes, gde smatram da je neophodno da reagujes. Time ces pomoci sebi,majci i porodici da nadjete neki drugaciji nacin zajednickog zivljenja. Ovajnije prihvatljiv. Srecno.
Pregledajte odgovore po oblastima