Pitanje broj: #39471

Pokušaću što je moguće sažetije da iznesem svoj problem. Sa svojim sadašnjim suprugom počela sam da se zabavljam sa nepunih 16 g. Tašnije 1985g tako da smo zajedno skoro 25 godina, u braku smo od 1991g. Već u prvim godinama veze imali smo prolično problema i ljubomore tako da sam ja posle izvesnog vremena poželela da sve prekinemo, ali kako smo već stanovali kod mojih roditelja oni to nikako nisu dozvolili. Kada sam to ipak otvoreno rekla završila sam na uluci i u pokušaju da se izmirim sa njima pod tim uticajem završila u kući njegovih roditelja a posle godiunu dana smo obavili svadbu. U braku se ništa nije promenilo i dalje smo imali nesuglasice, nisam mogla da prihvatim tu vezu ali niko na to nije obraćao pažnju, čak ni onda kada sam popila kutiju lekova za smirenje i čudom ostala živa i normalna. Posle toga sam napustila stan u kojem smo stanovali na nekoliko meseci i pokušala da odem iz ove veze bežeći u drugu koja nije imala smisla. Pod pritiskom roditelja koji su sve moje prijatelje okretali protiv mene i smatrali me nemoralnom osećala sam grižu savesti i sažaljenje zbog toga što sam povredila supruga. Nikada nisam želela da ga povredim ali ni oni nisu marili za moja osećanja. Na posletku sam se ipak pomirila sa njim i pokušala da stvorim neku koliko toliko normalnu atmosveru, ne mogu reći da sam mu pružala neku posebnu nežnost, često sam plakala kada sam bila sama i nisam imala kome da se poverim jer me roditelji nisu razumeli. U medjuvremenu sam rodila dve prelepe devojčice kojima sam se posvetila i koje su bile moja uteha i dale smisao mom životu. Dok su one bile male suprug je puno radio a kada bi se vraćao kući jako često bi odlazio u lov i ostavljao me samu sa decom po ceo dan. Borili smo se za život jer smo bili podstanari. Često smo imali svađe i naš život nije bio nio malo idiličan. 2002. G uspeli smo da kupimo kuću ali ni to nije promenilo naše odnose. I meni i njemu je nedostajala ljubav i pažnja. Te godine sam počela da se bavim crtanjem i slikanjem i tako sam upoznala jednog momka koji je imao slična interesovanja, počeli smo da se dopisujemo prvo kao prijatelji a posle toga je sve to postalo ozbiljnije i kada sam shvatila da na to nemam pravo i da će to uništiti moj dom rekla sam mu da ne želim da gradim sreću na tuđoj nesreći i da ne mogu više da se čujem sa njim. On je to ispoštovao i nije me posle toga nikada više zvao. U medju vremenu se oženio, dobio dete i ja sam to potpuno stavila u stranu i nisam želela da razmišljam o tome. Te zime sam zatrudnela iako je to bila isključivo želja mog supruga i rodila dečeka kojega danas beskrajno volim. Živeli smo i dalje se borili za egzistenciju ali naši odnosi nisu bili sjajni, ne mogu da osuđujem supruga verovatno je i on osećao nedostatak emocija sa moje strane i jako smo se otuđili. Intimne odnosi su se sveli na jednom ili dva puta mesečno, svako je spavao na svojoj polovini kreveta. Uskoro sam počela da razmišljam o tome da odem u garsonjeru u staru porodičnu kuću, nisam želela da povredim supruga i uzmem mu decu, mislila sam da se o njim staram preko dana pošto on puno radi a da preko noći budu sa njim u kući. Nisam sebična osoba i imam izražene moralne principe ali sam postala svesna koliko je naš odnos loš i koliko smo otuđeni. Slučajno sam na jedom skupu srela čoveka sa kojim sam se nekada dopisivala, nisam želela ček ni da ga gledam u oči samo smo razgovarali o porodicama i o tome čime se bavimo. Pošto smo razmenuli adrese na int. On mi je u jednoj poruci napisao da nije srećan u braku u svoje emocije u pogledu mene. Bilo mi je teško jer ni moj brak nije bio idealan. I ja sam njemu napisala šta osećam i da se nadam da će jednoga dana biti bolje. Moj suprug koji sada sedi pored mene dok vam pišem pronašao je te poruke i naravno odreaogaovao sasvim normalno za povređenog čoveka. Hteo je da se razvedemo ali sam mu objasnila da se nije desilo ništa osim nekoliko poruka. Sada pokušavamo da se zbližimo ali nam to teško ide, on je pažljiv, poklanja mi cveće, pokušava da bude nežan ali je neki put previše nestrpljiv. Nekada mi sve to prija ali često me rastuži jer ja ne uspevam da mu sve to uzvratim i imam osećaj griže savesti i nedostojnosti. Pokušavam da mu oprostim što mi je tu vezu nametnuo koristeći se svim mogućim sredstvima i uticajem mojih roditelja i da to opravdam njegovom velikom ljubavlju, znam da ni on nije mnogo srećan u celoj ovoj priči i to me jako boli ali ja svaki dan živim sa tim da sam na sve ovo primorana i svaki put kada on pokuša da nešto izforsira u našem odnosu ja se sve više opirem i ne mogu da prihvatim, pa sam zbog toga često tužna i zamišljena i nemam želju da razgovaram o bilo čemu osim o onome što se zaista mora. Svesna sam da ovaj brak mora da opstane jer smo oboje potrebni našoj deci ali čim mu ne pružim ono što on očekuje imamo konfliktnu situaciju jer on govori da ne želi da živi sa osobom koja ga ne voli. Molim vas da mi iskreno odgovorite šta mislite o našem braku, koliko sve to ima smisla i da li treba da se odreknemo sebe zarad sreće naše dece. Hvala vam unapred i nadam se da će te imati neki dobar savet za nas.