Poštovani,
moje pitanje se odnosi na moju rođaku koja ima 45 god. i živi sama sa majkom od 79 god. Naime, ona se ranije lečila od diskus hernije, lečila se na Reumatološkom institutu Beograd, na Banjici itd. Poslednjih desetak godina obeshrabrena i sa konstantno velikim bolovima dane provodi uglavnom ležeći u krevetu i gledajuci tv. Moje laičko mišljenje da je ona odavno u teškoj depresiji, u poslednje vreme sve goroj. Ne želi da ide dalje da se leči, kaže razočarala se u lekare i u njihov odnos, što ima iskreno dosta istine u tome itd., a kada i poželi žali se na jake bolove i nemogućnost da ode bilo gde, barem na pregled. Teško se kreće i po kući , a i noge su joj vidno tanje, naročito desna. Što se tiče majke, sve je na njenim plećima. Ali, majka kao majka, neće da prihvati neke dobronamerne sugestije od svojih najbližih da mora i ona da promeni taj svoj preterano zaštitnički odnos prema njoj, zbog njenog dobra. Mojoj rođaki je sve nuđeno, npr. da ide kod ovog ili onog lekara, da dođe privatni lekar, da ode u bolnicu, da se ispregleda itd. Prekjuče je njen ujak doveo svog prijatelja neurologa kod nje kući da je pregleda. Pre toga joj je rekao da neće on da je pregleda, već samo fino da popriča sa njom šta i kako dalje. Međutim, on je izvršio neurološki pregled, bili su sami u njenoj sobi, nešto su u međuvremenu popričali. On joj rekao, koliko ja znam, da mora da se snimi i da nastavi sa lečenjem. Bio je prilično oštar prema njoj, povišenog tona i rekao je da ona neće da sarađuje sa njim. Inače, za vreme pregleda i njihovog razgovora posle ona je histerično plakala i morali su da je smiruju. Doktor je posle toga bio veoma oštar prema njenoj majci u razgovoru sa njom, kriveći u velikom procentu za stanje u kojem se ona nalazi, tj. kako je dozvolila sa se to sve zapusti, kako je nije terala da ide da nastavi sa lečenjem itd. Na kraju se poseta završila tako što je on rekao da može jedino da je leči da mu pribavi nove snimke itd. Posle nam je savetovao da uzmemo uput za neurologiju jednog naseg Kbc-a sto smo mi i ucinili.Ona je u pocetku pristala da ide,mada nevoljno.Medjutim,poslednjih dana se predomislila i nece da ide, pravdajuci se hladnim vremenom,dobijenom menstruacijom itd. Opet ista prica se ponavlja. Problem je sa njenom majkom što je ona uvek, a naravno i sada shvata sve kao "napad" na njenu ćerku, kao i većina naših majki uopšte. Meni samo priča, kako npr. doktor ovakav ili onakav, nadobudan itd. Uvek joj je važnija ambalaža od suštine, mada mislim da je ona svesna da su ispravni svi dobronamerni saveti u vezi njene ćerke, ali neće to da prizna samoj sebi.
Izvinite što sam ovako konfuzan, nisam znao kome da se obratim, ali očaj me tera, a ne znam kako da pomognem svojoj rođaki, da je nateramo da se leči. Znam da ona ako neće, niko je ne može naterati.
Molim Vas za neki savet na koji način je naterati, makar postepeno da krene polako. Imate li neke , izvinite ako zvuči neozbiljno stručne "trikove" da nam preporučite? Verujte, mi više ne znamo šta da radimo, ovih godina smo sve pokušali koliko smo umeli. Da napomenem da joj je otac umro pre 20. god. a stariji rođeni brat je sa porodicom u inostranstvu već 14 god, tako da od najbližih ima samo majku i ujaka od 76.god.
Unapred hvala na odgovoru
Poštovani,
niste nimalo konfuzni, naprotiv, skoro da sam imao jasnu sliku u svesti o sekvenci koju ste opisali sa neurologom. Da se radi o filmu imali bi smo glumačku ekipu od 3 glavna glumca i epizodiste. Zaplet je jasan, a sada ću vam izdvojiti opis jednog aktera koga vi akcentirate kao nosica zapleta, a to je gospođa mama. Opis: "sve je na njenim plećima. Ali...neće da prihvati neke dobronamerne sugestije od svojih najbližih da mora da promeni svoj preterano zaštitnički odnos...ona uvek, a naravno i sada shvata sve kao "napad" na njenu ćerku...uvek joj je važnija ambalaža od suštine." Dakle, imamo jedan čvrst karakterni lik, uz dva lako lomljiva, ćerku (sa lomljivim karakterom i diskus hernijom) i lekara (neurologa, uvređenog jer nema moć nad pacijentom). U pravu ste da u ovoj situaciji trebaju psihijatrijski "trikovi", a oni nisu nimalo komplikovani, jer u suštini treba činiti suprotno od onoga što ne funkcioniše. Ključna stvar je tzv. "pridruživanje" (stvaranje prostora za ispoljavanje uticaja), koje se sastoji od čestitanja na izdržljivosti obema, i majci i ćerki, pa čak i čuđenju na neverovatnom strpljenju u iščekivanju da će se izlečenje samo dogoditi (dakle potrebno je preformulisati sve one reči koje su ustvari odbijale majku da dozvoli da se ćerki pruži pomoć, jer kao što rekoste, majke ko majke, mogu imati strahove, a neke mogu imati i preterane strahove da se stvari još više ne pogoršaju). Nakon pridruživanja sledi akcija. Zvučaće paradoksalno, ali vi kao rođak moćete da zatražite pomoć od mame (baš nje), da "izdrži još malo i napravi", iako znate da je već mnogo toga učinila, "još jedan dodatan i veliki napor i pokuša da ubedi ćerku da je potrebno da ponovo započne lečenje". Možete čak izraziti nevericu da će uspeti (dajući joj prostora da se dodatno iskaže kao zaštitnik). Nadam se da će vam ovaj odgovor dati još ideja. Takođe, uvek umesto neurologa možete pozvati psihijatra koji bi procenio da li je problem dublji od ponavljajuće porodične "igre", a neurolog će svakako biti deo "filmske" ekipe kada započne lečenje.
Srdačno
Pitanje broj: #15200
Poštovani,
Odgovoreno: 21. 11. 2008.moje pitanje se odnosi na moju rođaku koja ima 45 god. i živi sama sa majkom od 79 god. Naime, ona se ranije lečila od diskus hernije, lečila se na Reumatološkom institutu Beograd, na Banjici itd. Poslednjih desetak godina obeshrabrena i sa konstantno velikim bolovima dane provodi uglavnom ležeći u krevetu i gledajuci tv. Moje laičko mišljenje da je ona odavno u teškoj depresiji, u poslednje vreme sve goroj. Ne želi da ide dalje da se leči, kaže razočarala se u lekare i u njihov odnos, što ima iskreno dosta istine u tome itd., a kada i poželi žali se na jake bolove i nemogućnost da ode bilo gde, barem na pregled. Teško se kreće i po kući , a i noge su joj vidno tanje, naročito desna. Što se tiče majke, sve je na njenim plećima. Ali, majka kao majka, neće da prihvati neke dobronamerne sugestije od svojih najbližih da mora i ona da promeni taj svoj preterano zaštitnički odnos prema njoj, zbog njenog dobra. Mojoj rođaki je sve nuđeno, npr. da ide kod ovog ili onog lekara, da dođe privatni lekar, da ode u bolnicu, da se ispregleda itd. Prekjuče je njen ujak doveo svog prijatelja neurologa kod nje kući da je pregleda. Pre toga joj je rekao da neće on da je pregleda, već samo fino da popriča sa njom šta i kako dalje. Međutim, on je izvršio neurološki pregled, bili su sami u njenoj sobi, nešto su u međuvremenu popričali. On joj rekao, koliko ja znam, da mora da se snimi i da nastavi sa lečenjem. Bio je prilično oštar prema njoj, povišenog tona i rekao je da ona neće da sarađuje sa njim. Inače, za vreme pregleda i njihovog razgovora posle ona je histerično plakala i morali su da je smiruju. Doktor je posle toga bio veoma oštar prema njenoj majci u razgovoru sa njom, kriveći u velikom procentu za stanje u kojem se ona nalazi, tj. kako je dozvolila sa se to sve zapusti, kako je nije terala da ide da nastavi sa lečenjem itd. Na kraju se poseta završila tako što je on rekao da može jedino da je leči da mu pribavi nove snimke itd. Posle nam je savetovao da uzmemo uput za neurologiju jednog naseg Kbc-a sto smo mi i ucinili.Ona je u pocetku pristala da ide,mada nevoljno.Medjutim,poslednjih dana se predomislila i nece da ide, pravdajuci se hladnim vremenom,dobijenom menstruacijom itd. Opet ista prica se ponavlja. Problem je sa njenom majkom što je ona uvek, a naravno i sada shvata sve kao "napad" na njenu ćerku, kao i većina naših majki uopšte. Meni samo priča, kako npr. doktor ovakav ili onakav, nadobudan itd. Uvek joj je važnija ambalaža od suštine, mada mislim da je ona svesna da su ispravni svi dobronamerni saveti u vezi njene ćerke, ali neće to da prizna samoj sebi. Izvinite što sam ovako konfuzan, nisam znao kome da se obratim, ali očaj me tera, a ne znam kako da pomognem svojoj rođaki, da je nateramo da se leči. Znam da ona ako neće, niko je ne može naterati.
Molim Vas za neki savet na koji način je naterati, makar postepeno da krene polako. Imate li neke , izvinite ako zvuči neozbiljno stručne "trikove" da nam preporučite? Verujte, mi više ne znamo šta da radimo, ovih godina smo sve pokušali koliko smo umeli. Da napomenem da joj je otac umro pre 20. god. a stariji rođeni brat je sa porodicom u inostranstvu već 14 god, tako da od najbližih ima samo majku i ujaka od 76.god.
Unapred hvala na odgovoru
Poštovani,
niste nimalo konfuzni, naprotiv, skoro da sam imao jasnu sliku u svesti o sekvenci koju ste opisali sa neurologom. Da se radi o filmu imali bi smo glumačku ekipu od 3 glavna glumca i epizodiste. Zaplet je jasan, a sada ću vam izdvojiti opis jednog aktera koga vi akcentirate kao nosica zapleta, a to je gospođa mama. Opis: "sve je na njenim plećima. Ali...neće da prihvati neke dobronamerne sugestije od svojih najbližih da mora da promeni svoj preterano zaštitnički odnos...ona uvek, a naravno i sada shvata sve kao "napad" na njenu ćerku...uvek joj je važnija ambalaža od suštine." Dakle, imamo jedan čvrst karakterni lik, uz dva lako lomljiva, ćerku (sa lomljivim karakterom i diskus hernijom) i lekara (neurologa, uvređenog jer nema moć nad pacijentom). U pravu ste da u ovoj situaciji trebaju psihijatrijski "trikovi", a oni nisu nimalo komplikovani, jer u suštini treba činiti suprotno od onoga što ne funkcioniše. Ključna stvar je tzv. "pridruživanje" (stvaranje prostora za ispoljavanje uticaja), koje se sastoji od čestitanja na izdržljivosti obema, i majci i ćerki, pa čak i čuđenju na neverovatnom strpljenju u iščekivanju da će se izlečenje samo dogoditi (dakle potrebno je preformulisati sve one reči koje su ustvari odbijale majku da dozvoli da se ćerki pruži pomoć, jer kao što rekoste, majke ko majke, mogu imati strahove, a neke mogu imati i preterane strahove da se stvari još više ne pogoršaju). Nakon pridruživanja sledi akcija. Zvučaće paradoksalno, ali vi kao rođak moćete da zatražite pomoć od mame (baš nje), da "izdrži još malo i napravi", iako znate da je već mnogo toga učinila, "još jedan dodatan i veliki napor i pokuša da ubedi ćerku da je potrebno da ponovo započne lečenje". Možete čak izraziti nevericu da će uspeti (dajući joj prostora da se dodatno iskaže kao zaštitnik). Nadam se da će vam ovaj odgovor dati još ideja. Takođe, uvek umesto neurologa možete pozvati psihijatra koji bi procenio da li je problem dublji od ponavljajuće porodične "igre", a neurolog će svakako biti deo "filmske" ekipe kada započne lečenje.
Srdačno
Pregledajte odgovore po oblastima