Citotoksični antibiotici

Antitumoroski antibiotici deluju uglavnom direktno na DNK.

Osnovni lek iz grupe antraciklinskih antibiotika je doksorubicin. Ostali lekovi iz ove grupe su idarubicin, epirubicin, aklarubicin i mitoksantron (mitozantron).

Doksorubicin deluje citotoksično na nekoliko načina. Vezuje se za DNK i inhibira sintezu i DNK i RNK, ali je osnovni mehanizam citotoksičnog delovanja uticaj na topoizomerazu II, enzim čija je aktivnost posebno povišena kod proliferišućih ćelija.
Daje se intravenskom infuzijom. Ekstravazacija na mestu injekcije može uzrokovati nekrozu tkiva.

Neželjena dejstva obuhvataju toksično dejstvo na kostnu srž (mijelosupresija), otežano zarastanje rana, alopeciju, oštećenje epitela creva. Može uzrokovati i kumulativna, dozno-zavisna opterećenja srca, što se manifestuje aritmijama i insuficijencijom.

Epirubicin i mitoksantron su strukturno slični doksorubicinu. Mitoksantron pokazuje dozno-zavisnu kardiotoksičnost i deluje mijelosupresivno. Epirubicin je manje kardiotoksičan od doksorubicina.

Daktinomicin se umeće između susednih parova gvanozina i citozina, na niovu male krivine DNK, ometajući kretanje RNK polimeraze niz gen i sprečavajući tako transkripciju. Postoje i dokazi da deluje na topoizomerazu II slično antraciklinima.

Može izazvati sve toksične efekte koje su karakteristične za citotoksične lekove: toksično dejstvo na kostnu srž (mijelosupresija), otežano zarastanje rana, alopecija, oštećenje epitela creva, zaustavljanje rasta kod dece, sterilnost, teratogenost.

Bleomicini su grupa glikopeptidnih antibiotika koji heliraju metale i razgrađuju DNK, uzrokujući fragmentaciju lanaca do nivoa slobodnih baza. Njhihovo dejstvo na DNK je verovatno posledica helacije fero jona i interakcije sa kiseonikom, kada se stvaraju superoksidni i/ili hidroksilni radikali.

Za razliku od mnogih drugih antikancerskih lekova, bleomicin nije mijelosupresivan. Njegova osnovna toksičnost je fibroza pluća, koja se javlja kod 10% lečenih bolesnika. Mogu se javiti i alergijske reakcije. Oko polovine bolesnika ima mukokutane reakcije, a česta je i hiperpireksija.

Mitomicin, posle enzimske aktivacije u ćelijama, deluje kao bifunkcionalni alkilirajući agens, alkilirajući prvenstveno poziciju 06 gvanina. Pravi međulančane veze DNK, a može da prekine lance DNK stvarajući slobodne radikale.

Uzrokuje izraženu mijelosupresiju, može da ošteti bubrežnu funkciju i izazove fibrozu pluća.

Prokarbazin inhibira sintezu DNK i RNK i ometa mitozu u interfazi. Dejstvo mu je posledica stvorenih aktivnih metabolita. Daje se per os i najviše se koristi u lečenju Hodgkinove bolesti.

Uzrokuje uobičajena neželjena dejstva pa može biti leukomegen, kancerogen i teratogen. Alergijske reakcije na koži mogu dovesti do prekida terapije.

Hidroksikarbamid (hidroksiureja) je analog ureje koji inhibira ribonukleid reduktazu i tako ometa konverziju ribonukleotida u deoksiribonukleotide.

Ima uobičajena neželjena dejstva (toksično dejstvo na kostnu srž (mijelosupresija), otežano zarastanje rana, alopecija, oštećenje epitela creva, zaustavljanje rasta kod dece, sterilnost, teratogenost), a značajnije inhibira funkciju kostne srži.