Kako opstaju poremećaji i simptomi?

Ljudi se često pitaju kako opstaju simptomi i poremećaji, kada pokušavaju dugo i uporno da ih reše?

Tajne ljudske psihe

Čovekova psiha je veoma kompleksna, zato je ne možemo lako razumeti. Ali, kada shvatimo način i svrhu njenog funkcionisanja, onda prepreke ka zadovoljnijem i srećnijem životu, svodimo na minimum. Ovo je uvod u jedan psihološki termin koji se naziva sekundarna dobit, ili korist od problema. Mi ništa ne radimo a da od toga nemamo neku korist, pa tako i korist od simptoma. Iako deluje nemoguće i  paradoksalno, pitamo se zašto bi neko radio nešto na šta će se posle žaliti?!

Kako bi opstao, čovek se služi različitim adaptivnim mehanizmima koji su nam dati kako bi se što bolje prilagodili sredini u kojoj živimo. Što je sredina neadekvatnija i surovija, to se moramo služiti primitivnijim mehanizmima odbrane.

Povređeno dete raste u nezadovoljnu osobu

Dete koje je rođeno i  odrasta u porodici u kojoj  je izloženo konstantnim kritikama i omalovažavanjima, može izgraditi obrazac ponašanja vrlo arogantne, hladne i odbojne osobe.

Kako bi se zaštitilo od daljih povreda, kada odraste, može oko sebe stvoriti ljušturu, čak napadati druge da ono ne bi došlo u situaciju da uradi isto što i njegovi roditelji. Međutim, te odbrane u jednom momentu postaju naš kamen spoticanja, jer kada smo bili deca, imale su svoju funkciju, a to je da nas štite, a sada kada smo odrasle osobe, baš ti isti mehanizmi koji su nas štitili, postaju nov problem, a to je da ne možemo uspostaviti emotivnu bliskost sa partnerom, prijateljima, decom… 

Dakle, mehanizmi odbrane imaju svoju cenu koju mi plaćamo, jer ne možemo dobiti „nešto“ za „ništa“. Što su mehanizmi odbrane koje koristimo nezreliji, za toliko će trošiti više psihičke energije, pa nam ne ostaje mnogo za rast i razvoj.

Taj sklop odbrana koji stvaramo kroz odrastanje naziva se karakter. Karakter koji smo kreirali, dobro funkcioniše u toj sredini i pod tim okolnostima, ali ako promenimo sredinu može da se desi da nastane kriza. Okolnosti su se promenile, a osoba nema „drugi karakter“, nije izgradila fleksibilnost. U tom momentu se vraćaju sva osećanja koja su postojala pre izgrađenog karaktera. Sada pred sobom imamo odraslu osobu koja se ponaša kao dete od 5 godina.

U tim momentima se vraćamo na prethodni stadijum funkcionisanja, regrediramo na nezrelije nivoe. Koje su to situacije? To su situacije u slučaju razvoda, gubitka bliske osobe, preseljenja, venčanja, odlazak u penziju, upis u srednju školu ili fakultet, bilo koja situacija koja od nas zahteva više nego što mi možemo u datom momentu pružiti. Upravo su te krizne situacije su idealan momenat za nastanak simptoma, tada se osobe najčešće odlučuju da potraže pomoć psihoterapeuta.

Mehanizmi odbrane kao barijera ka promeni

Simptomi koji su se pojavili u trenucima krize, takođe su nekakav odgovor na datu situaciju. Razvila se anksioznost, preplavljenost emocijama, imamo problem, a ne znamo kako da ga rešimo. Razvija se panika, pa postavljamo sebi pitanje; "Kako ću!?" Umesto da se uhvatimo u koštac sa problemom, da damo adekvatan odgovor na okolnost, tačnije da budemo odgovorni, mi ponovo idemo zaobilanznim putem i tražimo lakše rešenje.

Povlačimo se i ne umemo da rešimo problem, pa se pitamo: "Kakve koristi imam od toga?!" Korist je emocionalne prirode - ne moram da odrastem, budem zreo i  odgovoran, jer je to teško i zahteva puno truda, rada i energije. Naravno ove odbrane su nesvesne, mi to ne radimo svesno, već radimo najbolje što umemo u datom momentu.

Klijenti čak i kad dođu na psihoterapiju i žele promenu, preciznije žele da se oslobode simptoma, nisu još uvek spremni da se odreknu dosadašnjeg načina funkcionisanja. Što je razumljivo, jer je to njihova sigurna zona, nešto poznato i što je do sada davalo dobre rezultate.

Potrebno je dosta vremena da klijent dobije uvid a kasnije da to i primeni u životu, zato je psihoterapija proces.

Karakter je nešto nama blisko, prisvajamo ga , pa se napad na karakter doživljava kao napad na sebe. Zato su u terapiji česti otpori ka promeni: "Želim da simptomi nestanu, ali da mi niko ne dira karakter". Pitanje je da li to može? Ljudi pokušavaju da promene situaciju, a ne sebe. To je legitimno, samo nije moguće tako nešto i uraditi. Samo uporan i dosledan rad može da dovede do promene.