IBD podcast EP 017: Dr Lela Trikoš, psihijatar

U sedamnaestoj epizodi IBD podkasta razgovaramo sa dr Lelom Trikoš, specijalistom psihijatrije i načelnicom odeljenja za psihijatriju u KBC Zvezdara, a na temu psiholoških promena do kojih dolazi kod IBD pacijenata. Govorili smo o psihičkim promenama kod IBD pacijenata, učestalosti psihičkih bolesti kod njih, psihološkoj terapiji i lečenju, kao i podršci ovih pacijenata.

Milica Milošević: Dobar dan i dobrodošli u još jedan IBD podcast koji se bavi životom ljudi koji boluju od Kronove bolesti i ulceroznog kolitisa. Moje ime je Milica Milošević, ja sam direktor Stetoskop.info medicinske platforme i danas ću biti vaš domaćin. Moja današnja gošća je dr Lela Trikoš, ona je načelnik bolnice za psihijatriju KBC Zvezdara i specijalista psihijatrije. Doktorka dobrodošli, hvala Vam što govorite za IBD podcast.

Dr Lela Trikoš: Dobar dan, hvala na pozivu.

Milica Milošević: Stalno govorimo da je pristup pacijentima koji boluju od ulc kol i Kronove bolesti multidisciplinaran, što znači da tim lekara učestvuje u lečenju upravo takvih pacijenata. Koje je mesto psihijatra u tom timu?

Dr Lela Trikoš: Vrlo značajno, zato što ne zato što je multidisciplinarno i zahteva uključivanje primarno gastroenterologa, nutricioniste, po potrebi hirurga i ostalih grana medicine, jako je bitno i negde voditi računa o psihičkom stanju pacijenata s obzirom da je dokazano da psihički aspekti značajno utiču na tok i prognozu bolesti, tako da je multidisciplinarnost nešto bez čega se ne može ni samo u pristupu u drugim bolestima, nego i kod IBD pacijenata i naravno multidisciplinarnost uključuje još jednu karakteristiku, a to je individualnost u pristupu, jer upravo ta multidisciplinarnost omogućava da svakog pacijenta sagledamo kao kompleksnu i jedinstvenu celinu i da svakom pacijentu zapravo priđemo na specifičan način.

Milica Milošević: Kada govorimo o IBD pacijentima, koji su to tipovi psihičkih bolesti koje se kod njih javljamo i kakva je učestalost njihova?

Dr Lela Trikoš: IBD je, kao što znamo, hronično telesno oboljenje. Kod svih hroničnih telesnih oboljenja se javljaju učestaliji psihički poremećaji nego kod zdravih osoba, ali je dokazano da IBD pacijenti imaju čak i učestalije psihičke poremećaje nego i ostali bolesnici od drugih hroničnih somatskih oboljenja. Najučestalije se javljaju anksioznost i depresivnost, nešto ređe imamo neke akutne epizode drugih stanja, kao što su manične epizode ili akutne psihotične epizode, ali to su ređi slučajevi, uglavnom anksioznost i depresivnost su dominantne.

Milica Milošević: Kada govorimo o rizičnim ili najrizičnijim periodima za razvijanje nekih psihičkih problema ili oboljenja kod pacijenata koji boluju od IBD-ja, koji su to periodi u razvoju bolesti?

Dr Lela Trikoš: To je pre svega sam početak bolesti, vreme postavljanja dijagnoze, kada se pacijenti sukobljavaju sa činjenicom da boluju od još uvek za njih nedovoljno poznate bolesti i to su negde periodi koji su najrizičniji za razvoj pre svega anksioznosti i depresivnosti i naravno prilikom svakog narednog pogoršanja. Znamo da IBD ide sa tim periodima pogoršanja i stabilnog stanja, odnosno remisije, tako da je svaki naredni relaps povećan rizik za razvoj psihičkih poremećaja. Negde je pokazano da recimo u fazama relapsa, oko 1/3 obolelih od IBD-ja imaju anksioznost ili depresivnost, dok već recimo kada dođe do faze pogoršanja, neki su autori pokazali ćak 80% pacijenata pokazuju povišenu anksioznost, naravno u različitim stepenima izraženosti i negde oko 60% pacijenata pokazuje znake depresivnosti. Naravno, to mogu da budu samo depresivni simptomi, tegobe, simptomi, ne mora da znači da su oni dostigli sve kriterijume za postavljanje kliničke dijagnoze depresije, ali ukoliko se ne interveniše blagovremeno, mogu i do toga doći.

Milica Milošević: Za one gledaoce koji nisu upoznati, ako možemo u jednoj rečenici da objasnimo šta je anksioznost, šta je depresija, prosto da bi oni stekli utisak kakvo je to stanje?

Dr Lela Trikoš: To je prilično komplikovana priča, zato što istim terminom pokrivamo i tegobe, pacijenti sve češće dolaze saopštavajući da im je amksioznost tegoba. Anksioznost nije tegoba, oni mogu da saopštavaju da su napeti, razdražljivi, nervozni, zabrinuti. Zatim imamo anksizonost kao simptom, koji može da se javi u različitim stanjima i na kraju imamo anksiozne poremećaje kojim su definisane kategorije psihičkih poremećaja i koje su mnogobrojne, ne bih sada da se tu zadržavamo. Neke opšte crte su osećaj stalne napetosti, razdražljivosti, loše spavanje, zabrinutost, mogu da se pojave i telesni simptomi različiti. A što se tiče depresivnosti, to je već jasno, to su poremećaji raspoloženja, najtipičniji simptomi su bezvoljnost, osećaj tuge, neraspoloženje, pad apetita, pad svih nagonskih dinamizama, povlačenje. Eto tako u opštim crtama, mada je priča mnogo duža.

Milica Milošević: Zašto su psihički poremećaji kod IBD pacijenata možda češći nego kod ljudi koji boluju od drugih hroničnih ili drugih oboljenja ili zdravih ljudi?

Dr Lela Trikoš: Postoji više razloga za to. IBD kao hronična oboljenja su specifična, jer izlažu pacijenta brojnim problemima u svakodnevnom životu. Pre svega, pacijenti se suočavanju sa bolešću koja još uvek nije dovoljno poznata, koja je nepoznate etiologije, nedovoljne produčene patogeneze. Tok i prognoza su još uvek nepoznati, pacijenti su zabrinuti, pre svega zbog načina lečenja, zbog izbora lekara, zbog efekata terapije, kako pozitivnih, tako i onih neželjenih, zbog eventualnih komplikacija, da li će se razviti karcinom, da li će morati da idu na operativne zahvate. Bolest sama izaziva malaksalost i jednog je opšteg smanjenog dinamizma i naravno, sve ono što bolest nosi sa sobom, dovodi do ograničavanja u svakodnevnim nekim aktivnostima, kao što su porodične aktivnosti, školske, profesionalne, radne aktivnosti, onemogućavaju pacijente da se bave različitim fizičkim ili sportskim aktivnostima. Neki pacijenti su prinuđeni da napuštaju školovanje, brinu se kako će šefovi i ostali reagovati na česta bolovanja, odsustva i tako dalje. Uglavnom, spisak tih stvari koje mogu da izazovu zabrinutost kod ovih pacijenata je veliki, a naravno i spisak onih koji su sprečeni u svakodnevnim aktivnostima. Bolest sama po sebi deluje kao psihosocijalni stresor, na koji oni moraju da se prilagode. Kao što smo već pomenuli, to je posebno bitno na početku bolesti, kao i prilikom svakog narednog pogoršanja bolesti. Svi ti oblici adaptacije na bolest mogu da budu različiti, u zavisnosti od brojnih faktora, pre svega osobina ličnosti ili nekih prethodno usvojenih oblika adaptacije i mogu da se kreću od negacije, gde pacijenti potpuno negiraju da imaju bolest, ponašaju se kao da su potpuno zdravi, što je sa jedne strane dobro i nije smanjen kvalitet življenja, ali sa druge stranje vodi negde ka pogoršanju bolesti, do onih koji preko različitih prelaznih oblika idu u jedan borbeni stil, gd eprihvataju oboljenje, jasno im je kakva im je dijagnoza, kakve su mogućnosti lečenja, praćenja, pridržavaju se saveta lekara i oni su u stanju da vode jedan kvalitetan život. Naravno, ovo nisu jedini faktori koji dovode do tih psihičkih poremećaja, ovakvi pacijenti izloženi ovakvim brigama i opterećenjima prolaze kroz različita, vrlo neprijatna, emocionalna stanja, lepeza je široka, to su tuga, neraspoloženje zapravo, često prolaze kroz jednu iritabilnost, osećaj usamljenosti, izolovanosti, posebno ukoliko nemaju adekvatnu socijalnu podršku ili sami ne traže socijalnu podršku, kriju svoje oboljenje, prolaze kroz periode ljutnje, nezadovoljstva i sve su to negde neka emocionalna stanja koja mogu u nekim slučajevima da budu i normalna emocionalna stanja, znači ne treba sve psihijatre akvizirati u startu, ali ukoliko su pokazatelji jedne neadekvatne adaptacije na bolest, mogu da budu uvod u mentalni poremećaj i o tome treba voditi računa. Ja ću vas još malo zadržati, osim psihičkih faktora, postoje drugi faktori koji kod IBD pacijenata mogu da dovedu do psihičkih poremećaja. Pošto su IBD Kron i ulcerozni kolitis zapravo imunološki posredna oboljenja, oni uključuju kao medijatori prvo inflamatorne citokine, naši pacijenti su upućeni, znaju o čemu se radi, koji mogu da prolaze tu krvno-moždanu barijeru i da se vezuju za različite receptore u CNS-u i da na taj način dovedu do psihičkih poremećaja. Na taj način se najčešće javljaju depresija, pa onda razdražljivost, iritabilnost, osećaj nemira, poremećaji sna i ono što je interesantno, to su kognitivni poremećaji, zbog vezivanja citokina za regije hipokampusa koji onda dovode do pacijenata do poremećaja pažnje, koncentracije, poremećaja sa pamćenjem, učenjem, to može da bude drugačije protumačeno, kao neka psihogena depresivnost. Zapravo je sve to posledica delovanja citokina i može da bude prilično nezgodno, posebno kod onih pacijenata koji se još uvek nisu ostvarili u nekom akademskom ili profesionalnom smislu, gde ti kognitivni poremećaji mogu da im budu značajna prepreka. Neželjeni efekti terapije, to su nam ozloglašeni kortikosterioidi i manjim delom imunosupresivi, koji najčešće dovode do razdražljivosti pre svega, nekada do depresivnosti i rizični su zbog toga što mogu da dovedu do vrlo ozbiljnih maničnih epizoda i do akutnih psihotičnih epizoda, koji povremeno zahtevaju i hospitalizaciju, ali na sreću takvi slučajevi su ređi. Posebno uz ove nove oblike terapije koji nemaju takve neželjene efekte.

Milica Milošević: Hvala Vam puno na ovako opširnom odgovoru. Dok smo se spremale za ovaj intervju, Vi ste mi rekli da osobine ličnosti utiču na tok bolesti, na to kako će izgledati psihička bolest IBD pacijenata. Ako možete više o tome da nam kažete.

Dr Lela Trikoš: Ličnost i karakteristike ličnosti su dosta proučavane, kako pojedine karakteristike ličnosti utiču na tok i prognozu svih somatskih bolesti, a ne samo IBD-ja, tako da osobine ličnosti mogu da utiču na to kako će osoba prihvatiti bolest, kako će se adaptirati, kako će reagovati na okolinu i kako će u odnosu na to biti i koliko će biti različitim stresorima, kako će odreagovati na to i kako će se ponašati uopšte u bolesti, na koji način će prihvatiti savete lekara, da li će se pridržavati terapije i drugih savetovanih mera, kao što su fizička aktivnost, dijete i sve ostalo. Tako da su brojni zapravo faktori ličnosti koji utiču na tok i prognozu bolesti. Ranije su se obično IBD pacijenti opisivali kao opsesivni pacijenti, zatim kao perfekcionisti, danas negde postoje ti koncepti, ali u odnosu na savremene teorije ličnosti, ono što definitivno karakteriše IBD pacijente, to je visok stepen neuroticizma. Ne mislim da su neurotični, Ne kažem da su neurotični, ovo je nešto drugo, ovo je jedna crta ličnosti koja opisuje jednu stalnu tendenciju ka negativnim mislima i negativnim emocijama, jednu stalnu zabrinutost, stalnu strepnju, sklonost ka tome da se često i nebitni možda događaji protumače kao stresori, zatim sklonost ka tome da se intenzivno doživljavaju stresogene situacije, loša je adaptacija na te stresore, problemi u traženju i obezbeđivanju socijalne podrške, itd. Sve te osobine zapravo predisponiraju osobu ka povišenoj anksioznosti, ka depresivnosti i uopšte ka psihičkim poremećajima, ka nekim oblicima kognitivnih poremećaja i ka somatskim simptomima, to je ono što je opšte poznato kao somatizacije, odnosno javljanje dodatnih telesnih simptoma, preko već onih koji su u vezi sa samim IBD-jem.

Milica Milošević: Kažite mi, kako izgleda odnos psihijatra i pacijenta? Kada Vam prvi put dolaze, da li ste Vi prva osoba u tom lancu, da kažem, nekih psihičkih tegoba, kako izgleda Vaš odnos, koliko često treba da se viđate? Opišite nam malo kako izgleda to.

Dr Lela Trikoš: Kako dolaze do psihijatra? Pa uglavnom po preporuci gastroenterologa ili po preporuci drugih pacijenata koji imaju slične probleme, imamo tu saradnju sa udruženjima pacijenata, UKUKS, koji negde skreće pažnju ljudima da postoji i ta mogućnost, da se obrate psihijatru. Ovi pacijenti retko sami prepoznaju potrebu za psihijatrijskim razgovorom, lečenjem ili kako god, naravno drugi problem stigne čak i ako nije psihičkih tegoba, oni se nerado obraćaju psihijatru, misleći da su psihijatrima obraćaju znate već, osobe koje imaju određene karakteristike, ali ovde se radi o drugim stvarima. Ovde se radi o tome da psihički faktori značajno utiču na tok i prognozu njihove bolesti. Pokazano je, na primer, da anksioznost i depresivnost dovode do lošije saradnje, pacijenti ne uzimaju terapiju, lošije se ponašaju, odnosno sopstvenu bolest i imaju učestalije relapse i uopšte lošiju prognozu oboljenja. To su oni ključni razlozi koje treba objasniti pacijentima, navesti im i negde su oni najbitniji kada se pacijent oboleo od IBD-ja šalje kod psihijatra. Znači da će mu to pomoći, da je to za njegov dalji tok bolesti pogodnije, to su ključni razlozi.

Milica Milošević: A kada govorimo o terapiji, kako ona izgleda kod pacijenata koji boluju od IBD-ja i imaju neki psihički poremećaj? Da li su to uvek lekovi, da li postoji neki drugi oblik terapije i tako dalje?

Dr Lela Trikoš: Sada se vraćamo na početak našeg razgovor, koji je vezan za individualan pristup. Svakog pacijenta moramo da sagledamo kao jedinku koja ima brojne specifične faktore koji oslikavaju njeno stanje, koje je jedinstveno. Naravno i u zavisnosti od težine psihičkog stanja, od faze bolesti, od uzrasta i od aspiracije u životu, pristupićemo različitim modalitetima. Nekada je dovoljno par razgovora, savetodavni rad, zatim negde podučavanje pacijenata kako da se suočavaju sa stresom, to su sve neki oblici psihoterapije, da tako kažem, koji omogućavaju pacijentima da se lakše adaptiraju na svoju bolest i da se prevenira zapravo razvoj ozbiljnijih mentalnih poremećaja. Postoje i drugi oblici psihoterapije, koji se uglavnom primenjuju kasnije, negde u periodima remisije, kada su u relapsu onda radije ne idemo na to da im povećavamo anksioznost. Naravno, u nekim slučajevima je neophodna psihofarmakoterapija, koja uključuje primenu psihijatrijskih lekova, u ovom trenutku to su najčešće antidepresivi, uglavnom serotonergični, eseserajzeri čuvani, naši pacijenti to znaju, nešto ređe anksiolitici, uglavnom u početnim fazama zajedno sa antidepresivima i naravno u ovim nekim slučajevima kada se javljaju i ozbiljniji psihijatrijski poremećaji, dolazi u obzir i psihostabilizatori i antipsihotici. Znači, cilj je negde smanjiti tegobe pacijentu i uvesti ga u jedno takvo psihičko stanje koje bi omogućilo da osoba na zadovoljavajući način vodi računa o samoj sebi i o sopstvenom oboljenju.

Milica Milošević: Hvala Vam na ovom odgovoru. Za sam kraj, volela bih da pošaljete poruku pacijentima, i možda okruženju samog pacijenta. Kako da reaguje na neke prve psihičke simptome ili kako da neko drugi, ako prepozna u okolini pacijenta, reaguje na to, šta je prvi korak, kome da se obrati, kako izgleda to? Šta biste poručili njima?

Dr Lela Trikoš: Savet broj jedan je da prvo probaju, ukoliko mogu da to kontrolišu, ne katastrofiziraju situaciju, da ne misli kako je to sad smak sveta ili da ne budu fatalisti, da kažu ’’E to je tako, kako je, nema više pomoći, idemo dalje ovako, bolest je uticala’’, znači za svaki neki problem te vrste postoji rešenje, samo je bitno da oni nađu mogućnosti da do rešenja dođu. I naravno da se bez ikakvih nekih predubeđenja jave psihijatru, kako bi se objektivno procenila težina tog njihovog stanja i kako bi se dala terapija da oni nekako savladaju i izađu iz tih psihičkih tegoba. Naravno, postoje i neki problemi koji su u vezi sa traženjem informacija, pacijenti često na neproverenim mestima dolaze do svakavih informacija, pa onda nađu sebi svakakve psihičke poremećaje, i koje imaju i koje nemaju, tako da im je moj savet za poćetak dok su sami, dok ne dođu kod psihijatra da negde budu tu prilično oprezni, da informacije traže na proverenim mestima, tu im je naravno na raspolaganju UKUKS, oni to sve znaju, mi u KBC Zvezdara imamo takođe psihosocijalno savetovalište i psihijatrijsku ambulantu po potrebi za individualan rad, gde organizujemo u saradnji sa gastroenterolozima i predavanje i savetovanje i individualne konsultacije za ove pacijente, tako da ne možemo reći da nisu dovoljno informisani gde mogu da potraže pomoć, bitno je ohrabriti da tu pomoć i potraže,

Milica Milošević: Doktorka Trikoš mnogo Vam hvala na vremenu danas i hvala što ste govorili za IBD podcast. Vama hvala što ste ovog četvrtka bili uz nas, još jednom da podsetim, ovaj podcast organizovalo je Udruženje za Kronovu bolest i ulcerozni kolitis Srbiji i Stetoskop.info uz podršku mnogih prijatelja. Hvala vam puno i doviđenja.