Istorija akupunkture

Akupunktura je stara kineska medicinska metoda koja i danas prevladava u istočnjačkom lečenju. Bazira se na drevnim filozofijama, a nova istraživanja otkrivaju njen princip delovanja, koji je dugo bio nepoznat. To je terapeutska tehnika kojom se ubadanjem igala u specifične tačke na koži pacijenta uspostavlja ravnoteža Qi, vitalne energije koja struji kroz organizam.  Koristi se u kombinaciji sa dijagnostičkim tehnikama u tretiranju neuroloških, reumatskih, alergijskih i mnogih drugih bolesti.

Izvorni naziv akupunkture na kineskom je "zhenjiu", što u prevodu znači ''zlatni rudnik'', dok se naziv ''akupunktura'' izvodi od latinskih reči "acus" - igla i "pungere" - ubadati, termin je prvi upotrebio Holanđanin Wilhelm Ten Rijn.

Akupunktura ima dugu istoriju. Prema drevnim spisima, igla za akupunkturu je bila nešto šiljasto od kamena. Takav alat se pojavio pre 8,000 do 4,000 godina, u kasnom periodu rodovske zajednice. Kineski arheolozi su iskopali takve kamene igle. U Kini akupunktura datira od 1. milenijuma pre nove ere, a arheološki nalazi pripadaju Han dinastiji (202. pre n.e.-220.god.). Neki naučnici tvrde da se akupunktura primenjuje u Evroaziji od bronzanog doba. U periodu zaraćenih kraljevina i dinastije Zapadni Han, zahvaljujući napretku tehnike topljenja gvožđa, pojavilo se sve više igala od metala. Zatim, u dinastiji Istočni Han i periodu Tri kraljevine pojavili su se mnogi lekari koji su znali odlično akupunkturu. Knjiga Dženđiu Điajiđin Zhen Jiu Jia Yi Jing, koju je sastavio Huangpu Mi, prva je sistematska monografija posvećena akupunkturi. Kasnije u dinastiji Đin i periodu Jug i Sever (256 n.e.- 589 n.e.), napisano je znatno više monografija o akupunkturi. Takođe u ovom periodu akupunktura je počela da se uvedi u Koreji i Japanu.

U dinastijama Sui i Tang (581 n.e.- 907 n.e.), akupunktura je postala specijalizovana medicinska grana. Posle proglašenja nove Kine 1949. akupunktura je poprimila veliki razvitak. Sada u svakoj bolnici kineske medicine funkcioniše po jedno odeljenje za akupunkturu, a ima više od 2000 takvih bolnica. AkupunKtura se primenjuje u kliničkoj praksi, a može biti primenjivana u svim sistemima čovekovog tela. U naučnom istraživanju akupunkture, stečen je veliki broj vrednosnih podataka o njenoj regulativnoj ulozi, smanjivanju bola i jačanju imunog sistema, stečeni su i vrednosni podaci u istraživanju čovekovih kanala u medicinskom pogledu, kao i veza između akutačaka i unutrašnjih organa.

U 16. veku, akupunktura je uvedena i u Evropi. Metoda je dobila ime od evropskih misionara koji su posetili Kinu krajem 16.veka i prvi doneli glas u Evropu o lečenju na kineski način. Već 1682.g. u Londonu je odbranjena prva disertacija iz područja akupunkture. Najzaslužniji Evropljanin je George Soulie de Morant, diplomata koji se posvetio proučavanju akupunkture i kog su Kinezi proglasili "lekarom učiteljem". Zahvaljujući njemu, 1946.g. je osnovano međunarodno društvo za akupunkturu sa sedištem u Parizu.

Svetska zdravstvena organizacija WHO priznala je akupunkturu kao medicinsku metodu 1978. godine u lečenju četrdesetak oboljenja.