Uloga dobre glikemijske kontrole kod pacijenata sa dijabetesom tipa 2

Osnovni ciljevi lečenja dijabetesa je da pacijent dobije adekvatnu terapiju i da se obezbedi bolja kontrola bolesti, odnosno da se pacijent oseća dobro, da se preveniraju vaskularna oštećenja i nastanak komplikacija, da se izbegnu hipoglikemije ali i hiperglikemije, kao i da se sačuva kvalitet života.

Dobra kontrola dijabetesa podrazumeva održavanje vrednosti šećera u krvi u granicama ciljnih vrednosti koje pri dijagnozi lekar odredi sa svojim pacijentom. 

Tri parametra su važna kada govorimo o dobroj glikemijskoj kontroli:

• HbA1c ili glikozilirani hemoglobin koji je pokazatelj prosečnog nivoa glukoze u krvi i daje celokupnu sliku o tome koliki je prosečan nivo glukoze u krvi tokom perioda od oko 3 meseca pre merenja. Preporučene ciljne vrednosti za većinu pacijentata su HbA1C ≤ 7%.
• Šećer u krvi našte (na gladno) je jedna od važnih metoda za dijagnozu dijabetesa ali i za procenu kontrole dijabetesa. Ciljna vrednost je šećer u krvi našte ≤ 7 mmol/L
• Postprandijalna glikemija se odnosi na koncentraciju šećera 1-2 sata posle početka obroka. Ciljna vrdnost je šećer u krvi 2h nakon obroka ≤ 9 mmol/L.

Uz postizanje ovih ciljeva važno je izbegavanje pojave niskih vrednosti šećera u krvi (hipoglikemija, vrednost glikemije manje od 3,9 mmol/L), kao i izbegavanje naglih skokova i padova šećera u krvi (varijabilnost glikemije). 

Šta je cilj dobre glikemijske kontrole?

Krajnji cilj dobre glikemijske kontrole je prevencija komplikacija koje se javljaju kao posledica loše regulisanosti nivoa šećera u krvi, kao i povećanje kvaliteta života pacijenta.Komplikacije mogu biti akutne, kao što su dijabetesna ketoacidoza i hiperosmolarno neketogeno stanje, a koje su poslednjih nekoliko meseci u vreme trajanja aktuelne pandemije bile u centru pažnje i hronične komplikacije koje podrazumevaju mikrovaskularne (retinopatija, neuropatija i nefropatija) i makrovaskularne komplikacije kao što je infarkt miokarda, ICV, POAB. Poznato je da se sa svakim smanjenjem HbA1c smanjuje i rizik od pojave komplikacija.

U osoba sa dijabetesom u prisustvu bolesti dolazi do oslobađnja brojnih hormona, kontrainsularnih hormona, koji učestvuju u odbrambenim mehanizmima, a koji dovode do dodatnog povećanja nivoa glukoze u krvi. Brojna stanja su okidači za oslobađanje ovih hormona , ishemijska bolest srca, dehidratacija, infekcija, bilo da je u pitanju grip, ili prehlada, urinirna infekcija, bronhitis, respiratorna infekcija, infekcija kože i uključujući, obzirmo na aktuelnu epidemiološku situaciju i infekcija SARS-CoV-2 virusom. Ono što je važno napomenuti je da osobe koje imaju dijabetes nemaju veću verovatnoću da dobiju COVID-19 nego opšta populacija ali u slučaju infekcije može izazvati teže simptome i komplikacije, zbog toga je od izuzetnog značaja da je dijabetes pod kontrolom odnosno dobro regulisan. Preporuke za osobe sa T2D su različite za osobe koji su na oralnim agensima i koji su na terapiji insulinom.

Preporuke za osobe sa T2D koje su na terapiji oralnim agensima (tablete):

Ako je osoba sa T2D na terapiji metforminom, možda je potrebna privremena obustava ovog agensa, naročito u uslovima teške infekcije i dehidratacije. U slučaju obustave metformina, privremeno se započinje terapija drugim antihiperglikemijskim agensima (moguće i insulinom) u cilju prevencije hiperglikemije. Preporuka je da osobe sa T2D na oralnoj terapiji u stanjima infekcije vrše samokontrolu glikemija češće zbog mogućnosti hiperglikemije. Optimalni opseg nivoa glukoze u krvi je od 6 do 10mmol/l. Savetuje se provera nivoa glukoze u krvi u periodu bolesti najmanje 2 puta na dan.

Preporuke za osobe sa T2D koje su na terapiji insulinom:

Potrebno je da osobe sa T2D na insulinskoj terapiji imaju dovolju količinu test traka za monitoring glukoze u krvi, naročito u uslovima infekcije. Optimalni opseg nivoa glukoze u krvi tokom bolesti je od 6 do 10mmol/l.

• U slučaju nivoa glukoze u krvi > 10 mmol/l, potrebno je povećanje doze insulina. Često je potreban ekstra bolus. Proveravati nivo glukoze u krvi na svaka 4h, naročito ako su vrednosti glukoze u krvi > 15 mmol/l.
• Ketoni: U slučaju povišenih vrednosti nivoa glukoze u krvi (iznad 15 mmol/l), potrebno je proveriti prisustvo ketona u urinu.

Problemi u terapiji - česta pojava hipoglikemija

Hipoglikemije su jedna od najčešćih komplikacija dijabetesa.

Dešavaju se kada koncentracija šećera u krvi padne suviše nisko (ispod 3,9 mmol/L).

Koji su simptomi?

Epizode hipoglikemije su veoma neprijatne i podrazumevaju sledeće simptome: lupanje srca, zamućen vid, drhtavicu, osećaj gladi, preznojavanje, otežanu koncentraciju i konfuziju.

Koje su posledice?

Posledice zavise i od težine hipoglikemije (blage, umerene ili teške) i od doba dana kada se hipoglikemija javlja (dnevne ili noćne).Dugoročno, hipoglikemije negativno utiču na postizanje dobre kontrole šećera u krvi, jer zbog straha od hipoglikemija lekari smanjuju doze insulina, a osobe sa dijabetesom preskaču primenu lekova, naročito insulina.

Rezultati najnovijih studija dovode u vezu pojavu teških hipoglikemija sa dugoročnim rizikom od kardiovaskularnih neželjenih događaja. Posebno su opasne noćne hipoglikemije koje se javljaju u periodu sna, slabo se prepoznaju i prijavljuju, a dovode do povećnog rizika od pojave bradikardija. Teži oblici hipoglikemija mogu dovesti do konvulzija, kome i smrti.

Kako sprečiti hipoglikemije?

Osoba sa dijabetesom bi trebalo da inicira razgovor o hipoglikemijama sa svojim lekarom kako bi dobila savete oko korekcija terapije, ishrane i fizičke aktivnosti. Važno je prepoznati simptome hipoglikemija, kao i da osoba sa dijabetesom beleži svaku hipoglikemiju koja se dogodila i o tome razgovara. Takođe, korekcija fizičke aktivnosti i higijensko-dijetetskog režima dodatno pomaže.

Svakako, izbor moderne terapije i savremenih, bezbednijih insulinskih analoga mogu u velikoj meri smanjiti učestalost hipoglikemija i popraviti kvalitet života osobe sa dijabetesom.