Poštovani doktore,
hvala Vam na brzom odgovoru. Nadam se da će se povratkom u vrtić situacija promeniti i da će se moj sin ponovo vratiti na ono staro. Izgleda da je najveći problem u meni i da ja pokušavam da sebe opravdam, jer osećam da sam kriva. Oduvek sam se trudila da budem dobra majka svojoj deci da ih mazim, stalno im pokazujem nežnost. Znam da sam u tome uspela i ponosna sam zbog toga. Ali ono što mnogo zameram sebi i bojim se da može da bude razlog njegovog nezadovoljstva je moja manija da budu vaspitani po nekim mojim (tek sada shvatam možda bolesnim) merilima. Oni su dobri, poslušni i ne dobijaju batine, da ne pomislite kako ja svoju decu zlostavljam, pa da me apriori osudite. Ali vidim u njihovim očima strah da nešto ne urade pogrešno, da me ne razočaraju. Ja sam to shvatila možda pre jedno godinu dana i od tada se trudim da im pokažem kako ni ja nisam savršena i kako ni od njih ne tražim da budu takvi. Istovremeno shvatam koliko malo vremena imam za njega. Stariji sin je krenuo u školu, sa njim mnogo više radim, dok se mladji nekako oduvek sam snalazio i nikada se nije bunio. Mnogo mi je teško dok ovo pišem i svesna sam svih grešaka koje kao roditelji nesvesno napravimo. Nadam se da me razumete.
Hvala Vam :)

Hvala Vam na odgovoru, ja bih još da Vam pišem, jer nemam kome drugom da se obratim. Pre nedelju dana bilo je rodjedansko slavlje kod rodjaka od moje devojke, ja se nisam osećao dobro i nisam hteo da idem sa njom, ona je došla kući u 3 ujutru i sutradan smo se posvadjali zbog toga i ona mi je tražila da napustim stan. Ja sam to i uradio bez stvaranja još većih problema, mirno sam pokupio svoje stvari i napustio stan, posle nedelju dana zahvaljujući njenoj majci sam se vratio u stan, trenutno sam sa njom, ali ona kaže da hoće da se odseli i da će mi ostaviti stan. Njena majka i sva njena porodica pokušavaju da je urazume da ostane sa mnom, ali ona sluša svoju najbolju drugaricu koju svi poznaju kao lošu osobu i hoće da ide kaže mi da ja i ona više ništa nemamo zajedno i da samo možemo ostati prijatelji dakle moje pitanje glasi: kako da ja sačuvam našu vezu da ostanemo zajedno? Oprostio sam joj prevaru i mnogo stvari sam uradio za nju, ali ona to uopšte ne vidi ili se pravi da ne vidi. Ja sam pred njom iskren i nemam nikakvih tajni i to njena majka dobro zna zato me mnogo i voli. Ja hoću da sačuvam našu vezu i da imam decu sa njom volio bi da se ona promeni, ona ima 21 god. a ja 22 .Da li je moguće da se ona promeni i da počne da razmišlja kao ja?
Uz dužno postovanje hvala Vam na odgovoru, moram Vam reći da mi je prošli odgovor pomogao i mnogo Vam hvala za to. Nadam se da ćete mi moći odgovoriti i na ovo pitanje, jer moj život je komplikovan, a nemam nikakvu podršku i pomoć sam sam u svetu. Još jednom Vam hvala na razumevanju.

Poštovani,
unazad tri mjeseca u vezi sam s momkom koji konzumira marihuanu već 15 godina. Lijepo se slažemo, imamo zdrav odnos i podržavamo jedno drugo, stalo mi je do te osobe, ali srce mi se kida kad ga vidim da "mota" joint. Pošto sam po zanimanju psiholog i dosta radim na sebi, isto tako nastojim i njemu pomoći, ali ipak nisam sigurna koliko mi je još strpljenja i tolerancije preostalo da ostanem s njim u vezi. Imam noćne more i mučnine. Ne znam da li je vrijeme da prekinem vezu ili ima još nade za nas?
Je li zaista u meni problem da ga prihvatim kakav jeste?

Poštovani,
Obraćam Vam se za pomoć u vezi veoma ozbiljne stvari. Imam 34god. i u vezi sam već 5god. sa momkom koji ima 39.god. i koji je narkoman. Naime, sve vreme naše veze on konzumira kokain (ušmrkava ga i to uglavnom vikendom) i marihuanu. Na početku našeg zabavljanja ja sam to probala po prvi put u životu i nakon par meseci shvatila da mi to ne prija i prestala u potpunosti. Ali, on nije, osim kada napravi pauzu od par dana do 2 nedelje, ali to je sve. Stalno pokušavam da razgovaram o tome ozbiljno, ali on je ubedjen da može da prestane kada hoće i da to nije problem. Ali, ja koja to sve pratim i veoma ozbiljno shvatam njegovo stanje vidim da će to ići mnogo teže. Problem je i taj što veliki broj ljudi u njegovom okruženju isto konzumira te droge vikendom i prilikom njihovog vidjanja. On je inače veoma dobar čovek, uspešan u poslu i druželjubiv, nije sklon depresiji, veseo, praktičan, pozitivan prema životu i kaže da mu je to samo dodatno gorivo kada je umoran. Pri tome je naša veza skladna, veoma se volimo i planiramo zajednički život.
Molim Vas recite mi kako da mu pomognem da počne ozbiljnije da razmišlja o tom problemu, a da ga ne izgubim (skoro svaki put se posvadjamo kada se o tome priča). Stvar je posebna i zbog toga što je on Vas kolega, tj. i on je doktor i potpuno svestan štetnosti svega toga, ali u velikoj zabludi u vezi ovog problem. A povrh svega ja želim da zatrudnim, ali se bojim posledica.
Nestrpljivo očekujem Vaš odgovor, srdačan pozdrav.

Poštovani,
moje pitanje se odnosi na moju rođaku koja ima 45 god. i živi sama sa majkom od 79 god. Naime, ona se ranije lečila od diskus hernije, lečila se na Reumatološkom institutu Beograd, na Banjici itd. Poslednjih desetak godina obeshrabrena i sa konstantno velikim bolovima dane provodi uglavnom ležeći u krevetu i gledajuci tv. Moje laičko mišljenje da je ona odavno u teškoj depresiji, u poslednje vreme sve goroj. Ne želi da ide dalje da se leči, kaže razočarala se u lekare i u njihov odnos, što ima iskreno dosta istine u tome itd., a kada i poželi žali se na jake bolove i nemogućnost da ode bilo gde, barem na pregled. Teško se kreće i po kući , a i noge su joj vidno tanje, naročito desna. Što se tiče majke, sve je na njenim plećima. Ali, majka kao majka, neće da prihvati neke dobronamerne sugestije od svojih najbližih da mora i ona da promeni taj svoj preterano zaštitnički odnos prema njoj, zbog njenog dobra. Mojoj rođaki je sve nuđeno, npr. da ide kod ovog ili onog lekara, da dođe privatni lekar, da ode u bolnicu, da se ispregleda itd. Prekjuče je njen ujak doveo svog prijatelja neurologa kod nje kući da je pregleda. Pre toga joj je rekao da neće on da je pregleda, već samo fino da popriča sa njom šta i kako dalje. Međutim, on je izvršio neurološki pregled, bili su sami u njenoj sobi, nešto su u međuvremenu popričali. On joj rekao, koliko ja znam, da mora da se snimi i da nastavi sa lečenjem. Bio je prilično oštar prema njoj, povišenog tona i rekao je da ona neće da sarađuje sa njim. Inače, za vreme pregleda i njihovog razgovora posle ona je histerično plakala i morali su da je smiruju. Doktor je posle toga bio veoma oštar prema njenoj majci u razgovoru sa njom, kriveći u velikom procentu za stanje u kojem se ona nalazi, tj. kako je dozvolila sa se to sve zapusti, kako je nije terala da ide da nastavi sa lečenjem itd. Na kraju se poseta završila tako što je on rekao da može jedino da je leči da mu pribavi nove snimke itd. Posle nam je savetovao da uzmemo uput za neurologiju jednog naseg Kbc-a sto smo mi i ucinili.Ona je u pocetku pristala da ide,mada nevoljno.Medjutim,poslednjih dana se predomislila i nece da ide, pravdajuci se hladnim vremenom,dobijenom menstruacijom itd. Opet ista prica se ponavlja. Problem je sa njenom majkom što je ona uvek, a naravno i sada shvata sve kao "napad" na njenu ćerku, kao i većina naših majki uopšte. Meni samo priča, kako npr. doktor ovakav ili onakav, nadobudan itd. Uvek joj je važnija ambalaža od suštine, mada mislim da je ona svesna da su ispravni svi dobronamerni saveti u vezi njene ćerke, ali neće to da prizna samoj sebi. Izvinite što sam ovako konfuzan, nisam znao kome da se obratim, ali očaj me tera, a ne znam kako da pomognem svojoj rođaki, da je nateramo da se leči. Znam da ona ako neće, niko je ne može naterati.
Molim Vas za neki savet na koji način je naterati, makar postepeno da krene polako. Imate li neke , izvinite ako zvuči neozbiljno stručne "trikove" da nam preporučite? Verujte, mi više ne znamo šta da radimo, ovih godina smo sve pokušali koliko smo umeli. Da napomenem da joj je otac umro pre 20. god. a stariji rođeni brat je sa porodicom u inostranstvu već 14 god, tako da od najbližih ima samo majku i ujaka od 76.god.
Unapred hvala na odgovoru