Za zakazivanje telefonskim putem pozovite 063/687-460 Za zakazivanje telefonskim putem 063/687-460
Mr sci. med. dr Miodrag Stanković - Specijalista dečije i adolescentske psihijatrije

Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Specijalista dečije i adolescentske psihijatrije

Mr sci. med. dr Miodrag Stanković - Specijalista dečije i adolescentske psihijatrije

Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Specijalista dečije i adolescentske psihijatrije

O lekaru

Dr Miodrag Stanković je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut. 

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba Kliničkog centra u Nišu. 

Medicinski fakultet je završio u Nišu 1998. godine, a specijalizirao na temu dečije i adolescentne psihijatrije 2006. godine. 

Završio bazičnu edukaciju iz bihejvioralno-kognitivne terapije. Kao edukator pod supervizijom uključen je edukaciju iz sistemske porodične psihoterapije pod okriljem Asocijacije porodičnih terapeuta, a istovremeno je predavač i na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije u okviru Srpske asocijacije bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta u oblasti bihejvioralno-kognitivne terapije dece i adolescenata.

Član je redakcije naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”

Kod dr Miodraga Stankovića možete zakazati pozivom na broj 063/687-460 ili putem našeg sajta Stetoskop.info.

Popunite Formular za Zakazivanje:

Unesite sve potrebne informacije o pacijentu i odaberite željeni termin pregleda.

Potvrdite i Primite SMS Potvrdu:

Nakon popunjene forme, dobićete SMS poruku sa potvrdom termina i svim potrebnim detaljima o pregledu.

Cenovnik usluga

Naziv usluge Cena
Pregled psihijatra

4,500 RSD


*Cene su podložne promenama bez prethodne najave. Trudimo se da sve informacije budu tačne, ali mogućnost greške postoji, pogotovo usled promene kursa ili iz tehničkih razloga. Ukoliko se desi da cena usluge nije ista kao kao ona na sajtu u trenutku rezervacije, obavestićemo Vas telefonom ili putem emaila o ispravnoj ceni i ponuditi Vam da je prihvatite ili odustanete od rezervacije.

O lekaru

Dr Miodrag Stanković je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut. 

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba Kliničkog centra u Nišu. 

Medicinski fakultet je završio u Nišu 1998. godine, a specijalizirao na temu dečije i adolescentne psihijatrije 2006. godine. 

Završio bazičnu edukaciju iz bihejvioralno-kognitivne terapije. Kao edukator pod supervizijom uključen je edukaciju iz sistemske porodične psihoterapije pod okriljem Asocijacije porodičnih terapeuta, a istovremeno je predavač i na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije u okviru Srpske asocijacije bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta u oblasti bihejvioralno-kognitivne terapije dece i adolescenata.

Član je redakcije naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”

Kod dr Miodraga Stankovića možete zakazati pozivom na broj 063/687-460 ili putem našeg sajta Stetoskop.info.

Više informacija

Obrazovanje

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

Osnovne studije.

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

Specijalizacija iz dečije i adolescentne psihijatrije.

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

Magistrirao psihijatriju u oblasti adolescentne seksualnosti.

Radno Iskustvo

Klinički centar u Nišu, Klinika za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu.

Srpska asocijacija bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta

Predavač na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije.

Članstvo

Redakcija naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”

Član.

Oblasti Medicine

Psihijatrija

Dečija psihijatrija

Specijalizacija

Psihijatrija

Ustanove u Kojima Radi

Life Impuls

Varnava Neuro

S-Medic 018

Grad

Niš

Jezici

  • Srpski

  • Engleski

Pitajte doktora ili Stetoskop

Broj odgovorenih pitanja: 668

  1. Imamo sina 12 god. Pre 2 meseca počeo je da oseća strahove pre svega od bolesti, a onda straah od ljudi, dece i druge nedefinisane strahove. Slične strahove imao je u predškolskom uzrastu, a onda i u devetoj godini, ali su kraće trajali i nisu bili toliko izraženi. Pre mesec i po dana prestao je da ide u školu, da se druži i ne izlazi napolje. Jedan psihijatar mu je prepisao largatil i propranolol, po preporuci deč. kardiologa zbog jako povišenog pulsa, od 100-120 otkucaja. Posle par nedelja uključen mu je xanax.

    Odgovoreno: 10. 12. 2008.
    • Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
      Niste postavili ni jedno konkretno pitanje, pa Vam ne mogu ni odgovoriti ništa konkretno, osim što mogu da Vas posavetujem da dečaka treba da prati dečji psihijatar ili psihijatar za odrasle (ako u Vašem regionu nema dečijeg) kroz određeni period ne kraći od 4 meseca, da bi se jasno sagledalo o čemu se radi i kakvo je dejstvo primenjene terapije.
  1. Poštovani,
    molila bih Vas da mi kažete šta da radim, jer imam problem i ne znam kako da ga riješim. Samohrana sam majka i devet godina živim sa ćerkom u Americi. Moja ćerka ima dvadeset i pet godina i mislim da sad prolazi tinejdžerske dane, jer kad je to trebalo da proživi nije mogla, zato što je u našoj zemlji buktao rat. U suštini ona je dobra i poslušna, ali prije godinu dana upoznala je amerikanca starog dvadeset i devet godina koji ništa ne radi, samo spava i pije neke antidepresive.Ona je teško radila i pomalo štedela, ali sav novac je profućkala sa njim. Izgubila je posao, a i ovdije kao i svugdja, vlada ekonomska kriza i veoma teško je naći drugi posao. U medjuvremenu dotični mladić je napravio pljačku na benzinskoj pumpi i očekuje sudjenje. Sudija mu je na prvom ročištu rekao da ga čeka kazna od jedne do petnaest godina. Meni je njega žao, ali se bojim za svoju ćerku da neće na neki način biti uvučena u možda još gori kriminal. Možete li da zamislite tu noć kad je on pljačkao (sa plastičnim pištoljem) da ga je ona čekala u kolima neznajući šta on u prodavnici radi? I ona bi prošla kao i on, jer bi ispalo da je i ona saučesnik. Sve u svemu ona se dosta promijenila, izgubila je posao radi drskosti, nema ni ono malo uštedjevine, postala je prema meni gruba i jezičava, ne pomaže nikako i ni sa čim u kući....i još puno toga.
    Molim Vas dajte mi savijet kako da svoje dijete otklonim od takve problematične osobe sa kojim sigurno nema nikakve budućnosti. Ja sam inače prošle godine operisala cancer grlića, imam na obe dojke prikancer koji će vremenom postati i cancer, visok holesterol i još puno problema. Jedino zašto živim je da još dok sam živa vidim svoje jedino dijete kao poštenu i samostalnu osobu. Ona je inače usamljena osoba i ja verujem da je kroz tu usamljenost (a i svijesna je svojih godina ) vezala se za takvog mladića i da je pala na njegovu slatkoriječivost.
    Unaprijed zahvalna,
    zabrinuta majka.

    Odgovoreno: 08. 12. 2008.
    • Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
      Poštovana,
      osoba od dvadeset pet godina nikako ne može biti više dete. Biološki vaše je dete, ali psihološki to je mlada odrasla osoba! Imam u vidu da ste pre devet godina došli u Ameriku, što je svakako važan događaj za tadašnju adolescentkinju od 16 godina i da je potrebno dosta vremena da bi se adolesscent privikao na takvu drastičnu životnu promenu i da joj je bilo važno (kao i svakome) da bude prihvaćena u novoj sredini. Sa druge strane, hronološki, poklapa se njeno upoznavanje pomenutog mladića i vaša operacija kancera i može biti da je to bio period kada je bila posebno usamljena i uplašena, pa je to poznanstvo imalo i poseban značaj i vrednost. Sve ovo treba imati u vidu, jer puko odvraćanje "pranjem mozga" ne dolazi u obzir, jer je potrebno ponuditi daleko veću psihološku sigurnost i zadovoljstvo od suočavanja sa činjenicama. Ljudi znaju ono što žele da saznaju. Ono što ih se ne tiče, ne žele da saznaju ili imaju poseban interes da ne znaju, najčešće ignorišu, negiraju ili minimiziraju. Mislim da se tim mehanizmima poslužila i vaša ćerka da ne bi bila ponovo usamljena. Predlažem da u tom cilju potražite porodičnog terapeuta (sistemske orijentacije) a od ćerke (ne deteta) zatražite pomoć, da vam se pridruži u razgovorima.
      Srdačno
  1. Poštovani,
    brak mi je i krizi i ne vidim izlaz. Imam 49 god supruga 40, u braku smo 19 godina, dvoje dece. Sadašnja kriza je kulminacija nečega što traje godinama. Početak je bio lep, romantičan, zabavljali smo se kratko (3 meseca) i odlučili da živimo zajedno. Sin nam se rodio posle godinu dana zajedničkog življenja (nismo venčani). Nekoliko meseci pre porođaja supruga je počela da se udaljava od mene. Postala je hladna i nezainteresovana. Na moje nežnosti odgovarala je slabi ili nikakao. To se nastavilo i posle porođaja. Rekao sam joj da mi smeta njena nezainteresovanost, ali ništa se nije promenilo.Postao sam nervozan i razdražljiv.Ne znam da li me shvatate ali stuacija je često bila takva da dok je mazim i pokušam da budem nežan moja žena leži nepomično. Mesta na njenom telu koja mogu da dodirnem i poljubim su definisana, znamo za dve ljubavne poze i iz tih klišea ne izlazimo. Dešava se da dok vodimo ljubav ne stavi ruku na mene. Posle toga se osećam bedno. Bili smo kod psihologa, samo na jednom razgovoru, 93 ili 94 godine. Znate kakvo je to vreme bilo, haos. Valjda zato je gospođa psiholog bila pomalo nezainteresovana i kada sam objasnio problem rekla je da oko neslaganja u krevetu moramo sami da se dogovorimo a da zbog interesa deteta moramo da održimo brak. U to vreme sam sam radio, rodila nam se i ćerka, preživljavanje je bilo na prvom mestu. I tako su prolazile godine. 2002 godine firma u kojoj sam radio se raspala, ostao sam bez posla. Počeo sam nešto privatno, siva zona, ali posao traži da radim bukvalno od ujutru do uveče. U to vreme i supruga se zaposlila, stresan posao, šalterski radnik, međuljudski odnosi grozni. Postali smo još dalji, tanka nit koja nas je spajala svela se na razgovore o računima, deci, problemima na poslu...Ne vodimo ljubav već dugo. Ponekad sanjam seks. Toliko se uzbudim da me boli stomak, moram da se samozadovoljavam, ali se posle toga osećam loše. Potpuno sam se povukao i zatvorio. Od tog jada koji me je obuzeo boli me celo telo, jedva se krećem, zapostavljam posao. Urlao bih od muke, ali nemam snage da pustim glas...
    Molim Vas, ima li izlaza?

    Odgovoreno: 08. 12. 2008.
    • Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
      Poštovani,
      naravno da ima više rešenja, samo je pitanje koje je za Vas prihvatljivo. Vi ste umesto rešenja upotrebili termin "izlaz", što može (ali ne mnora) da metaforično sugeriše o čemu možda konkretno razmišljate. Ne znam koliko je relevantno da sada komentarišem period porođaja od pre 18 godina, ali verujem da može biti od značaja par činjenica. Prvo, pominjete da ste u braku, a kasnije pišete da niste venčani. Imajući u vidu kulturološki značaj samog čina venčanja, mene bi interesovalo kako vas dvoje, svako za sebe, objašnjavate takav izbor. Drugo, opšte je poznato da žene u periodu pre i nakon porođaja, zbog hormonskih promena, mogu imate i poremećaje raspoloženja, pa je zabluda da je za sve žene to vreme euforije i dobrog raspoloženja i volje, čak se može reći da joj je tada psihološka i fizička pomoć često najpotrebnija, a do seksa je mnogima "kao do lanjskog snega". Takvo stanje može potrajati i godinu dana ili se održavati i više godina na subkliničkom nivou, pa i to treba imati u vidu. Treće, nesporazum je mogao nastati i kod psihologa (verovatno zato što ste samo jednom otišli bez razjašnjavanja), jer ni meni nije jasno kako da se oko "neslaganja u krevetu" sami dogovorite, jer da ste to mogli vi ne biste ni potražili pomoć. Pogotovo mi je nejasan savet da zbog deteta morate da održite brak, jer naš posao nije da drugima govorimo da li treba ili ne treba da održe brak, već da pitamo kako njihove odluke koje donose ili će doneti utiču na njihova osećanja i ponašanje i da li je to ono što žele ili što želi njihov partner. Pogotovo nas interesuju moguće alternative trenutnom razmišljanju i njihove konsekvence. Životna situacija koju opisujete je realnost mnogih ljudi, pa je interesantno razmišljati (pa i pitati) i kako ti ljudi prevazilaze slične probleme svakodnevice i uklapaju ih u privatni život, pogotovo seksualni. Dakle, puno tema za razmišljanje, a prvi "izlaz" je da počnete da razmišljate o njima, sami, sa suprugom, sa terapeutom ili svima njima.
      Srdačno
  1. Sada, sa 44 g stvarno mi treba pomoć/savet. Odrasla sam u skladnoj porodici, bez trauma, sa onoliko novca kao i većina iz tog vremena. Uvek sam bila živaha, radosna, sklona šalama i vrlo vickasta. U doba pubertata volela sam sve ono ko i ostali, ali strogi patrijhalni odnosi u kući malo toga su i dozvoljavali. U 17 g sam se udala i u 21 rodila sina koji mi je ok. Sada je to odrastao čovek sa završenim fakultetom i dobro je. U braku živim sa čovekom koji je 9 g stariji od mene koji je dobar i popustljiv do momenta koji ugrožava njegov odlazak u selo iz koga je i gde smo išli godinama. Njegova maćeha i život koji je tamo proveo je strašan. Ali i to je iza nas. Moj problem je u tome što stalno brinem za roditelje koji su oko 70 g i pomisao da će kada dodje vreme umreti stvarama neopisiv pritisak i nervozu. Brine me sestra koja celog veka živi sa čovekom kome je glavna definicija da je žena da razveseli , oraspoloži muža, da mu služi . Šta da Vam kažem, ona ima 47, a on 50 , što ona prihvata i ne buni se. Čak i ona smatra da to tako treba. To sve mene jako sekira i od onih sam ljudi koji brinu unapred. Znam da to ne valja, ali je jače od mene taj osećaj. Da ne zaboravim celog života se trudim da budem dobra žena, majka, sestra zaova i komšinica. Ali, izgleda da to nije moguće. Vesela sam i danas, ali sam jako postala obazriva. Imam jedno dete, zadovoljna sam njime i njegovim uspehom, a kada kaže da ga nešto boli ja se prekinem. Juče mi je pokazao da ima na glavi neku blagu belu izbočinu i misli da je to masno tkivo ja nisam imala snage da odem sa posla kući koliko sam se precepila. Mada sam ja dva puta to otklonila hiruškim putem, ipak mi je žao da se on sekira i pati, jer je jako emotivan .
    Molim Vas kako da pomognem njemu da ne bude toliko bolećiv prema meni i sebi i kako da prihvatim ono što je neminovno, a vezano za moje roditelje. Nikada nisam nikome učinila nažao, a želele bih da sav svet lepo i zdravo živi. Izvinite, možda nisam baš sve hronološki napisala, ali mi u provinciji i nemamo mogućnosti da sa nekim normalinim, obrazovnim i razumnim porazgovaramo.
    Hvala na strpljenju

    Odgovoreno: 07. 12. 2008.
    • Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
      Poštovana,
      hronologija je OK, ali se pitam koliko su Vaše želje i očekivanja realni. Pišete: želim da pomognem sinu "da ne bude toliko bolećiv prema meni i sebi i kako da prihvatim ono što je neminovno, a vezano za moje roditelje". Pokazujete mu kako se dete treba ponašati prema roditeljima, a onda želite da Vaš sin to ne čini prema Vama? Da li mu to ostavlja prostor da razume šta je ispravno? Zatim pišete: "Nikada nisam nikome učinila nažao, a želele bih da sav svet lepo i zdravo živi...To sve mene jako sekira i od onih sam ljudi koji brinu unapred. Znam da to ne valja, ali je jače od mene taj osećaj. Da ne zaboravim celog života se trudim da budem dobra žena, majka, sestra zaova i komšinica."), da bi i sami konstatovali da "izgleda nije sve moguće"- Da li sebi ostavljate prostora da razumete šta činite? Ukoliko uočavate da nešto nije moguće, šta znači to da i dalje pokušavate nešto što nije moguće? Da li je to želja da se nešto promeni ili činite da se sve održi kako jeste (ili bude i gore)? Koji je to razlog zbog koga ne možete postupati drugačije? Drugačije ne podrazumeva ići u drugu krajnost (crno-beli način viđenja sveta, po principu ili treba biti bolećiv ili neosetljiv, ili prihvatam ili ne prihvatam, ili će sav svet živeti lepo i zdravo ili ja ne mogu biti sretna i mirna itd.). Smrt roditelja koje volite ne može biti verovatno nikada emotivno prihvaćena, ali dok su živi ( a jesu i verovatno ne planiraju da umiru, pa bi im verovatno i smetala prevremena žalost) treba im pokazati svoja pozitivna osećanja, a ne strahove. Ako želite da vam sin bude hrabriji i samostalniji, onda nije logično učiti ga svojim bolećivim ("presecajućim") reakcijama kako da bude hrabar. Strašljivi roditelji stvaraju još strašljiviju decu, a hrabri neustrašljivu. I jedna i druga krajnost je nepovoljna za decu. Tuga i strah su tu da nas opominju kako da se menjamo i da nas radost i hrabrost ne zavedu. Dakle, nije "štos" u "ili će biti tako ili onako" već u balansu i kompromisu "i ovako i onako", dakle ne ili-ili, već i i, i ili. Takođe, da li je moguće da BAŠ SAV svet živi lepo i zdravo? Vi možete da krenete i sami da da živite tako i date svetu svoj primer, a svetu možete da prepustite da vas posle toga sledi ili da živi po nekim svojim načelima, jer nekome iz tog sveta može pasti na pamet da poželi i vama da živite lepše i srećnije jer mu se može učiniti da to ne činite.
      Srdačno
  1. Poštovani,
    već duže vreme se osećam jako usamljeno i depresivno, to stanje traje već godinama. Imam 23 godine, završavam studije, nemam zdravstvenih tegoba, ali sam jako povučena i nekomunikativna. Iako sam pokušala to da promenim prosto nije išlo. U poslednje vreme mi se čini da sve ide naopako, nijedan cilj ne uspevam da ostvarim, kao da se borim sama protiv sebe. Nemam dečka, nemam koncentraciju ni volju za učenjem, iako sam već pri samom kraju i ne znam više kako sebi da pomognem da stvari krenu na bolje.
    Molim za savet.
    Hvala!

    Odgovoreno: 06. 12. 2008.
    • Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
      Poštovana, vaše šitanje je sjajan primer za situaciju gde klijent traži pomoć, a terapeut ne zna šta je problem niti koji je uski ni širi cilj "terapije", a rešenje je moguče. Otuda je i nastala tzv. terapija orijentisana na rešavanje problema Stiva de Šazera, veoma popularna osamdesetih u Americi, jer je zasnovana na postavci rešavanja problema i onda kada terapeut ništa nezna o problemu, niti mu je to neophodno, osim ako klijent ne želi da ispriča "svoju priču" kako bi mu "bilo lakše". Prvi komentar bi bio da ste možda vi ustvari takvi i da je to vaš stil življenja. Ako je odgovor negativan, jer ste se prisetili kako ste imali i mnogo drugačijih iskustava u životu, prvo pitanje bi bilo; Pretpostavite da se jednog jutra probudite i ustanovite da se desilo čudo i da je problem rešen. Kako bi znali da je problem rešen i po čemu? Šta bi bilo drugačije? Zatim, na skali od 0 do 10 gde nula pokazuje koliko ste bili depresivni i usamljeni kada ste mi se obratili, a 10 pokazuje kako se osećate dan nakon što se desilo čudo, gde se baš sada nalazite na toj skali? Između ovog i sledećeg vašeg pisma posmatrajte, šta se dešava u vašem životu što biste želeli da se nastavi da se dešava. Ako nešto funkcioniše, nemojte da prestajete da to potkrepljujete da se to nastavi. Nastavite to da radite još više. Ako izgleda kao da ništa ne funkcionišete, izaberite da eksperimentišete, obuhvatajući nezamisliva čuda. Promena počinje sada, ne sledeće nedelje. I ne zaboravite da nam javite vaš recept za promenu. Srdačno

Prikazano 416-420 od ukupno 668 pitanja

Zakažite pregled kod Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

ZAKAZIVANJE 063/687-460