Imamo sina 12 god. Pre 2 meseca počeo je da oseća strahove pre svega od bolesti, a onda straah od ljudi, dece i druge nedefinisane strahove. Slične strahove imao je u predškolskom uzrastu, a onda i u devetoj godini, ali su kraće trajali i nisu bili toliko izraženi. Pre mesec i po dana prestao je da ide u školu, da se druži i ne izlazi napolje. Jedan psihijatar mu je prepisao largatil i propranolol, po preporuci deč. kardiologa zbog jako povišenog pulsa, od 100-120 otkucaja. Posle par nedelja uključen mu je xanax.

Poštovani,
molila bih Vas da mi kažete šta da radim, jer imam problem i ne znam kako da ga riješim. Samohrana sam majka i devet godina živim sa ćerkom u Americi. Moja ćerka ima dvadeset i pet godina i mislim da sad prolazi tinejdžerske dane, jer kad je to trebalo da proživi nije mogla, zato što je u našoj zemlji buktao rat. U suštini ona je dobra i poslušna, ali prije godinu dana upoznala je amerikanca starog dvadeset i devet godina koji ništa ne radi, samo spava i pije neke antidepresive.Ona je teško radila i pomalo štedela, ali sav novac je profućkala sa njim. Izgubila je posao, a i ovdije kao i svugdja, vlada ekonomska kriza i veoma teško je naći drugi posao. U medjuvremenu dotični mladić je napravio pljačku na benzinskoj pumpi i očekuje sudjenje. Sudija mu je na prvom ročištu rekao da ga čeka kazna od jedne do petnaest godina. Meni je njega žao, ali se bojim za svoju ćerku da neće na neki način biti uvučena u možda još gori kriminal. Možete li da zamislite tu noć kad je on pljačkao (sa plastičnim pištoljem) da ga je ona čekala u kolima neznajući šta on u prodavnici radi? I ona bi prošla kao i on, jer bi ispalo da je i ona saučesnik. Sve u svemu ona se dosta promijenila, izgubila je posao radi drskosti, nema ni ono malo uštedjevine, postala je prema meni gruba i jezičava, ne pomaže nikako i ni sa čim u kući....i još puno toga.
Molim Vas dajte mi savijet kako da svoje dijete otklonim od takve problematične osobe sa kojim sigurno nema nikakve budućnosti. Ja sam inače prošle godine operisala cancer grlića, imam na obe dojke prikancer koji će vremenom postati i cancer, visok holesterol i još puno problema. Jedino zašto živim je da još dok sam živa vidim svoje jedino dijete kao poštenu i samostalnu osobu. Ona je inače usamljena osoba i ja verujem da je kroz tu usamljenost (a i svijesna je svojih godina ) vezala se za takvog mladića i da je pala na njegovu slatkoriječivost.
Unaprijed zahvalna,
zabrinuta majka.

Poštovani,
brak mi je i krizi i ne vidim izlaz. Imam 49 god supruga 40, u braku smo 19 godina, dvoje dece. Sadašnja kriza je kulminacija nečega što traje godinama. Početak je bio lep, romantičan, zabavljali smo se kratko (3 meseca) i odlučili da živimo zajedno. Sin nam se rodio posle godinu dana zajedničkog življenja (nismo venčani). Nekoliko meseci pre porođaja supruga je počela da se udaljava od mene. Postala je hladna i nezainteresovana. Na moje nežnosti odgovarala je slabi ili nikakao. To se nastavilo i posle porođaja. Rekao sam joj da mi smeta njena nezainteresovanost, ali ništa se nije promenilo.Postao sam nervozan i razdražljiv.Ne znam da li me shvatate ali stuacija je često bila takva da dok je mazim i pokušam da budem nežan moja žena leži nepomično. Mesta na njenom telu koja mogu da dodirnem i poljubim su definisana, znamo za dve ljubavne poze i iz tih klišea ne izlazimo. Dešava se da dok vodimo ljubav ne stavi ruku na mene. Posle toga se osećam bedno. Bili smo kod psihologa, samo na jednom razgovoru, 93 ili 94 godine. Znate kakvo je to vreme bilo, haos. Valjda zato je gospođa psiholog bila pomalo nezainteresovana i kada sam objasnio problem rekla je da oko neslaganja u krevetu moramo sami da se dogovorimo a da zbog interesa deteta moramo da održimo brak. U to vreme sam sam radio, rodila nam se i ćerka, preživljavanje je bilo na prvom mestu. I tako su prolazile godine. 2002 godine firma u kojoj sam radio se raspala, ostao sam bez posla. Počeo sam nešto privatno, siva zona, ali posao traži da radim bukvalno od ujutru do uveče. U to vreme i supruga se zaposlila, stresan posao, šalterski radnik, međuljudski odnosi grozni. Postali smo još dalji, tanka nit koja nas je spajala svela se na razgovore o računima, deci, problemima na poslu...Ne vodimo ljubav već dugo. Ponekad sanjam seks. Toliko se uzbudim da me boli stomak, moram da se samozadovoljavam, ali se posle toga osećam loše. Potpuno sam se povukao i zatvorio. Od tog jada koji me je obuzeo boli me celo telo, jedva se krećem, zapostavljam posao. Urlao bih od muke, ali nemam snage da pustim glas...
Molim Vas, ima li izlaza?

Sada, sa 44 g stvarno mi treba pomoć/savet. Odrasla sam u skladnoj porodici, bez trauma, sa onoliko novca kao i većina iz tog vremena. Uvek sam bila živaha, radosna, sklona šalama i vrlo vickasta. U doba pubertata volela sam sve ono ko i ostali, ali strogi patrijhalni odnosi u kući malo toga su i dozvoljavali. U 17 g sam se udala i u 21 rodila sina koji mi je ok. Sada je to odrastao čovek sa završenim fakultetom i dobro je. U braku živim sa čovekom koji je 9 g stariji od mene koji je dobar i popustljiv do momenta koji ugrožava njegov odlazak u selo iz koga je i gde smo išli godinama. Njegova maćeha i život koji je tamo proveo je strašan. Ali i to je iza nas. Moj problem je u tome što stalno brinem za roditelje koji su oko 70 g i pomisao da će kada dodje vreme umreti stvarama neopisiv pritisak i nervozu. Brine me sestra koja celog veka živi sa čovekom kome je glavna definicija da je žena da razveseli , oraspoloži muža, da mu služi . Šta da Vam kažem, ona ima 47, a on 50 , što ona prihvata i ne buni se. Čak i ona smatra da to tako treba. To sve mene jako sekira i od onih sam ljudi koji brinu unapred. Znam da to ne valja, ali je jače od mene taj osećaj. Da ne zaboravim celog života se trudim da budem dobra žena, majka, sestra zaova i komšinica. Ali, izgleda da to nije moguće. Vesela sam i danas, ali sam jako postala obazriva. Imam jedno dete, zadovoljna sam njime i njegovim uspehom, a kada kaže da ga nešto boli ja se prekinem. Juče mi je pokazao da ima na glavi neku blagu belu izbočinu i misli da je to masno tkivo ja nisam imala snage da odem sa posla kući koliko sam se precepila. Mada sam ja dva puta to otklonila hiruškim putem, ipak mi je žao da se on sekira i pati, jer je jako emotivan .
Molim Vas kako da pomognem njemu da ne bude toliko bolećiv prema meni i sebi i kako da prihvatim ono što je neminovno, a vezano za moje roditelje. Nikada nisam nikome učinila nažao, a želele bih da sav svet lepo i zdravo živi. Izvinite, možda nisam baš sve hronološki napisala, ali mi u provinciji i nemamo mogućnosti da sa nekim normalinim, obrazovnim i razumnim porazgovaramo.
Hvala na strpljenju

Poštovani,
već duže vreme se osećam jako usamljeno i depresivno, to stanje traje već godinama. Imam 23 godine, završavam studije, nemam zdravstvenih tegoba, ali sam jako povučena i nekomunikativna. Iako sam pokušala to da promenim prosto nije išlo. U poslednje vreme mi se čini da sve ide naopako, nijedan cilj ne uspevam da ostvarim, kao da se borim sama protiv sebe. Nemam dečka, nemam koncentraciju ni volju za učenjem, iako sam već pri samom kraju i ne znam više kako sebi da pomognem da stvari krenu na bolje.
Molim za savet.
Hvala!