Biologija ljubavi ili odakle dolazi ljubav?

Anatomija ljubavi

Druga oblast je u prednjem delu cinguluma. Poznato je da se za ovaj deo mozga vezuju aktivne hemijske supstance koje imaju sposobnost da izazovu euforiju. Poslednje dve oblasti se nalaze u dubljim strukturama mozga poznatim kao strijatum, koji je odgovoran za prijatna osećanja koja nastaju kada nešto doživimo kao nagradu. Važno je istaći da delovi mozga koji su aktivni kod osoba obolelih od depresije, u ovom slučaju nisu pakazivali bilo kakvu aktivnost.

Studentima su nakon toga prikazane i slike dobrih prijatelja koje su takođe aktivirale određene delove mozga, ali ne iste kao u predhodnom slučaju. Sledeće istraživanje koje planiraju će biti ono koje se odnosi na majčinsku ljubav i otkrivanje regija odgovornih za takve emocije.

Biohemija ljubavi

Takođe, ovo je i razlog zbog koga zaljubljeni mogu voditi ljubav satima i razgovarati danima do kasno u noć bez osećanja zamora i iscrpljenosti. Opojna emocija zaljubljenosti, povezana sa ubrzanim pulsom, vlažnim dlanovima, osećajem otežanog disanja, se često tumači prekomernim lučenjem feniletilamina, odnosno nekom vrstom overdoze.

Produkciju feniletilamina mogu da izazovu i na izgled beznačajne stvari, kao što je recimo, suret pogleda ili nežni dodir ruke. Izgleda da i vatreni poljubac, ali i skakanje padobranom, bungee jumping, vožnja paraglajderom i sl. doprinose  pojačanoj aktivnosti ove tri supstance. Time se objašnjava slično osećanje koje se tom prilikom javlja.

Feniletilamin se nalazi u određenim dozama i u čokoladi, te se jedno vreme smatralo da osobe kojima nedostaje ljubav često jedu čokoladu.

Danas se takvo gledište izmenilo, obzirom da je utvrđeno da se najveći deo feniletilamina koji se nalazi u čokoladi brzo razgradi i to pre nego što stigne do mozga, te je njegov uticaj minimalan, osim kod osoba osetljivih i na male doze ove supstance.

Ipak, pozitivno dejstvo čokolade nastaje usled sprečavanja razgradnje prirodne supstance pod nazivom  anandamid koja izaziva prijatno i veselo raspoloženje.

Dnevna maštarenja

Nežnost

Privrženost

Činjenica da su period «medeni mesec» u ljubavi i period zrele ljubavi stimulisani različitim supstancama, može objasniti zašto se neke osobe  ne mogu zadržati duže u vezi. Naime, oni se dobro osećaju samo uz uzburkane emocije koje sa sobom nosi pojačano dejstvo prirodnih amfetamina u mozgu (odnosno feniletilamin), dok im smirujuće dejstvo endorfina jednostavno ne odgovara. Mnoge osobe zapravo celog života imaju serije veza od 6 meseci do 4 godine obzirom da je to neki period kada nivo supstanci aktivirane tokom zaljubljenosti neizbežno počinju da opadaju. Ako ipak uđu u brak, ovakve osobe su sklone da imaju paralelne veze ne bi li dostigle ponovo svoju ljubavnu opijenost. Najveći procenat razvoda upravo se javlja negde u četvrtoj godini braka.

Ipak, nisu kod svih osoba takve potrebe. Naučnici smatraju da što su dvoje ljudi duže u braku, veća je verovatnoća da će i ostati u braku. Na neki način, oni postaju zavisnici od endorfina i bračnog spokojstva. Nedostatak endorfina je zapravo uzrok zašto dve osobe koje su bile u dugoj vezi  žude jedno za dugim nakon rastanka. Odsustvo endorfina igra određenu ulogu i u žalosti za umrlim partnerom.

Monogamija

Miris ljubavi

Odavno je poznato da insekti luče posebne, lako isparljive supstance koje se nazivaju feromoni i služe da se privuče jedinka suprutnog pola u okviru svoje vrste. Utvrđeno je da i životinje luče feromone. Za razliku od insekata kojima za prijem informacije služe antene, životinje imaju razvijene posebne prijemne organe. Taj organ se nalazi u nosnoj duplji životinje i naziva se «vemeronazalni organ» (VNO).

Ovaj organ služi kao detektor feromona i nema ulogu u prijemu drugih mirisa. Pojedini naučnici smatraju da i kod čoveka postoje supstance koje imaju istu ili sličnu ulogu kao feromoni kod životinja. Dr. Winnifred B. Cutler iz Filadelfije je prvi dokazao prisustvo feromona kod ljudi. On i njegovi saradnici smatraju da feromoni mogu imati ogroman uticaj na partnera. Potvrđeno je da feromoni koje luči muškarac, može da utiče na menstrualni ciklus žene, kao i na njenu reproduktivnu moć. Takođe se smatra da su feromoni odgovorni za veću seksualnu privlačnost žene tokom perioda ovulacije.

Interesantno je tvrđenje da feromoni žene mogu da utiču na drugu koja je u dužem periodu u njenoj blizini, te se dešava da imaju sinhrone menstrualne cikluse. Izgleda da je prirodna funkcija feromona veoma značajna za opstanak vrste. Smatra se da omogućavaju izbor partnera sa različitom strukturom imunog sistema od sopstvenog. Kao posledica toga, potomci dobijaju u nasleđe raznovrsnije odbrambene mehanizme koji im omogućavaju bolje prilagođavanje i preživljavanje.

Ekperimentalno je utvrđeno da ženka miša bira mužijaka sa različitim genetskim predispozicijama, ali takođe i da u toku bremenitosti bira jedinke koje imaju sličan genetski sklop. Izgleda da je priroda i to podesila, jer su upravo te jedinke one koje se nagonski brinu za očuvanje svog potomstva. Zoologičar Claus Wedekind iz Švajcarske je izveo eksperiment kojim je potvrdio da je i kod čoveka uticaj feromona  na izbor partnera isti. Žene su birale nošene majice muškaraca koji su imali različiti genetski sklop od njihovih, dok je u periodu trudnoće izbor pao na bliske rođake.

Prisustvo VNO u fetusu čoveka je prilično dugo poznato. Međutim, u odrasle osobe postojanje VNO je dokazano tek sredinom osamdesetih. Nalazi se takođe u nosnoj duplji, ali nije toliko razvijen kao u životinja. Umesto bogatog spleta nervnih vlakana čine ga pojedinačne ćelije receptori.

Naravno, ima i naučnika koji se ne slažu u potpunosti sa postojanjem feromona kod čoveka. Furlow smatra da postoje feromonima-slične supstance koje počinju da se luče u toku puberteta i spadaju u grupu steroida.

U toku su brojne studije o feromonima kod čoveka i to uglavnom na temu uticaja na seksualnu privlačnost među polovima. Ipak, pokazalo se da su efekti feromona kod čoveka na seksualnu privlačnost mnogo manji nego što se očekivalo. Izgleda da čovek ima različita  «čula za lepotu» nego druge vrste. Drugim rečima, za čoveka lepota koja se može videti očima privlačnija je od lepote koja se može osetiti čulom mirisa.

«Ljubav je složena emocija koju čine radost, oduševljenje, uzbuđenje, polet, sreća, optimizam, psihička i fizička snaga i samopouzdanje. Kao i svaka druga emocija, i ljubav izaziva niz telesnih promena ali za razliku od negativnih emocija besa, straha i tuge, ljubav „proizvodi” niz pozitivnih promena u organizmu. Umesto hormona stresa ljubav stvara „dobre” hormone koji povećavaju raspoloženje, vitalnost, optimizam i potpomažu u celini i psihičko i fizičko zdravlje. Osoba koja voli blista, oči joj sijaju, pokreti su joj laki, a misli vedre. Sreća nikada nije tako vidljiva kao na licu osobe koja je zaljubljena. Nije uzalud Meša Selimović rekao da je čovek bez ljubavi uvek na gubitku», kaže psiholog Desa Kujundžić.
 
Helen Fisher smatra da postoje tri različita sistema u mozgu odgovorna za ono što se dešava u ljubavi. Jedan sistem je povezan sa seksualnom željom i udružen je primarno sa testosteronom. Ako jednoj sredovečnoj ženi ubrizgate injekciju testosterona, njena seksualna potreba značajno raste.

Drugi sustem je onaj odgovoran za romantičnu ljubav, obsesivnu ljubav i zaljubljenost i povezan je, po njenim predpostavkama, sa visokim nivoima dopamina i norepinefrina, odnosno prirodnim stimulusima, i verovatno niskim nivoima serotonina, koji je odgovoran za opsesivno razmišljanje o voljenoj osobi.

Treći sistem je, po njenom mišljenju, je sistem odnovoran za odnost i privrženost partneru, osećanju smirenosti i mira i sigurnosti koje osoba ima u dugotrajnoj vezi. Neki od naučnika smatraju da je ovaj sistem povezan sa vazopresinom i oksitocinom takođe supstancama koje se prirodno luče u mozgu.

Prema tome imamo različite vrste sistema u mozgu koji  utiču na naše različite postupke, ali svi oni međusobmo komuniciraju i povezani su.